Split, 2. sep­tem­bar 1990, sta­di­on Po­ljud. Po­sled­nji dan Evrop­skog pr­ven­stva, fi­niš tr­ke na 1.500 me­ta­ra za da­me. Svi na tri­bi­na­ma su na no­ga­ma, za­vr­šni­ca je iz­u­zet­no dra­ma­tič­na. Kroz cilj pr­va pro­la­zi  Sne­ža­na Paj­kić. Do­ju­če­ra­šnja ju­ni­or­ka do­ži­vlja­va ova­ci­je za sen­za­ci­o­na­lan neo­če­ki­van uspeh. Po­pe­la se na krov Evro­pe, iako ni­je bi­la ni bli­zu kru­ga fa­vo­ri­ta.

Split je bio vr­hu­nac, na­ža­lost pre­krat­ke ka­ri­je­re jed­nog od naj­sjaj­ni­jih bi­se­ra ću­prij­ske ško­le pro­fe­so­ra Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća.

- Kao i ve­ći­na sred­nje­pru­ga­ša, po­če­la sam na škol­skom kro­su. Ima­la sam de­set go­di­na – pri­se­ća se Sne­ža­na pr­vih atlet­skih ko­ra­ka. – Osvo­ji­la sam dru­go me­sto i naš pro­fe­sor ge­o­gra­fi­je Alek­san­dar Pe­tro­vić je, kao i obič­no, de­voj­či­ca­ma ko­je su se pla­si­ra­le me­đu pr­vih pet ili de­set, po­ru­čio „Da vas vi­dim na sta­di­o­nu“.

Br­zo je po­ka­za­la ve­li­ki ta­le­nat, Pe­tro­vić ju je uvr­stio u sta­ri­ju gru­pu tr­ka­či­ca. I po­sle sa­mo dve go­di­ne ba­vlje­nja atle­ti­kom, 1982. po­zva­na je u re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je i uče­stvo­va­la na Bal­kan­skom kro­su u Tur­skoj.

Va­tre­no kr­šte­nje na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma ima­la je 1985, ka­da je de­bi­to­va­la na Evrop­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu. Go­di­nu da­na ka­sni­je sti­gla je i pr­va me­da­lja, na  Pr­vom svet­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu u Ati­ni – bron­za­na.

Ti­me je po­če­la ni­ska od če­ti­ri od­lič­ja na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma u če­ti­ri ju­ni­or­ske se­zo­ne. Na Evrop­skom pr­ven­stvu u Bir­min­ge­mu 1987. oki­ti­la se zla­tom. Na Svet­skom u Sad­ba­ri­ju 1988. sre­brom, a uče­stvo­va­la je i na Evrop­skom se­ni­or­skom pr­ven­stvu, obo­riv­ši dr­žav­ne ju­ni­or­ske re­kor­de na 1.500 i 3.000 me­ta­ra. Ju­ni­or­sku ka­ri­je­ru kru­ni­sa­la je još jed­nim evrop­skim zla­tom, u Va­ra­ždi­nu 1989. Sva ta od­lič­ja Sne­ža­na je osvo­ji­la na 1.500 me­ta­ra.

- Od po­čet­ka je pro­fe­sor Pe­tro­vić vi­deo da na 1.500 me­ta­ra mo­gu naj­vi­še da pru­žim. Ali uvek sam tr­ča­la još ne­ku di­sci­pli­nu. U za­vi­sno­sti od tak­mi­če­nja, kon­ku­ren­ci­je, pro­fe­sor je pro­ce­nji­vao da li tre­ba da star­tu­jem na 800 ili na 3.000 me­ta­ra. Ta­ko sam na na ju­ni­or­skim evrop­skim i svet­skim pr­ven­stvi­ma sam uvek ima­la pet tr­ka u pet da­na, na 800 i 1.500 me­ta­ra.

Va­žno od­lič­je ima i na 800 me­ta­ra. Na Me­di­te­ran­skim igra­ma u Si­ri­ji, 1988. bi­la je dru­ga, iza Slo­bo­dan­ke Čo­lo­vić.

Pa­da­li su re­kor­di, ni­za­li se ju­ni­or­ski us­pe­si i 1990. u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni naj­ve­ći iza­zov bio je šam­pi­o­nat Sta­rog kon­ti­nen­ta u Spli­tu. De­se­tak da­na pred EP u Sa­ra­je­vu je pr­vi put po­sti­gla se­ni­or­ski dr­žav­ni re­kord – 4:08,21.

- Bi­lo je to dr­žav­no pr­ven­stvo, kon­trol­no tak­mi­če­nje pred EP. Pra­vu kon­ku­ren­ci­ju za pr­vo me­sto na do­ma­ćoj sce­ni ni­sam ima­la. Tre­ba­lo je da is­tr­čim ja­ku tr­ku, a ne sa­mo da bu­dem pr­vak, pa sam se bo­ri­la sa što­pe­ri­com. I us­pe­la sam da spro­ve­dem tak­ti­ku, obo­rim re­kord, či­me sam na­ja­vi­la da sam sprem­na za Split, da mo­gu do fi­na­la.

Pr­vi Sne­ža­nin start na šam­pi­o­na­tu u Spli­tu bi­la je tr­ka na 3.000 me­ta­ra.

- Uče­stvo­va­la sam ka­ko se po­sled­nji da­ni pred start na 1.500 me­ta­ra ne bi sve­li sa­mo na tre­nin­ge i da bih ose­ti­la sta­zu, at­mos­fe­ru. Tre­ba­lo je da is­tr­čim do­bro, mo­žda na­pad­nem i dr­žav­ni re­kord, ali od­u­sta­la sam. I to u de­lu sta­ze gde je start za 100 me­ta­ra, ka­ko bih što pre po­be­gla u tu­nel. Ni­je mi išlo, bi­lo mi je te­ško, a i tr­ke na tri ki­lo­me­tra ni­sam baš vo­le­la. Na­rav­no, pro­fe­sor ni­je bio za­do­vo­ljan, ali br­zo sam se po­vra­ti­la, što ma­sa­žom, što raz­go­vo­ri­ma.

Glav­ni za­da­tak, pla­sman u fi­na­le na 1.500 me­ta­ra is­pu­ni­la je par da­na ka­sni­je.

- Kva­li­fi­ka­ci­je ni­su bi­le ni­ma­lo la­ke. Ušla sam po pla­sma­nu i to kao dva­na­e­sta, bo­ri­la sam se do po­sled­njeg me­tra. Ka­da su mi re­kli da sam 12, lak­nu­lo mi je, is­pu­ni­la sam cilj s ko­jim sam do­šla u Split.

Za­to su fi­na­le i Sne­ža­na Paj­kić i Alek­san­dar Pe­tro­vić do­če­ka­li ras­te­re­će­no.

- Ni­sam ima­la ni­ka­kvu oba­ve­zu. Ni­smo ima­li ni po­seb­nu tak­ti­ku, do­go­vo­ri­li smo se da tr­čim u gru­pi i da iz­dr­žim ko­li­ko mo­gu. Im­po­no­va­lo mi je da već u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni tr­čim u fi­na­lu sa ve­li­či­na­ma ka­kve su Doj­na Me­lin­te, Elen Ki­sling, Ljud­mi­la Ro­ga­če­va.

Me­đu­tim, tr­ka se odva­ja­la baš ona­ko ka­ko je Paj­ki­će­voj od­go­va­ra­lo.

- Sve one su se ve­ro­vat­no ču­va­le za fi­niš, a ja sam baš u za­vr­šni­ci do­bi­ja­la tr­ke. I dr­ža­la sam se u gru­pi neo­če­ki­va­no du­go.  Jer, ni­ka­ko da se de­si da ne­ko po­ja­ča tem­po, tr­ka je bi­la baš tak­tič­ka. Pro­la­zi su za me­ne bi­li ide­al­ni, kao u Sa­ra­je­vu. Vi­de­la sam da mi ni­je te­ško da pra­tim taj tem­po i u pred ula­zak u po­sled­njih 150 me­ta­ra po­sta­la sam sve­sna da mo­gu da osvo­jim me­da­lju. Ta­da već ni­je bi­lo sve­jed­no. A kad smo ušli u cilj­nu rav­ni­nu, kad sam vi­de­la da mo­gu da fi­ni­ši­ram u svom sti­lu, na­sta­la je eufo­ri­ja, pu­bli­ka mi je da­la još ve­ću sna­gu i po­be­di­la sam u gla­mu­ro­znom sti­lu.

Za­si­ja­le su se ta­da na Sne­ža­ni­nom li­cu su­ze ra­do­sni­ce, u za­gr­ljaj ju je pri­hva­tio Dra­gu­tin To­pić, ko­ji je ma­lo ka­sni­je ta­ko­đe osvo­jio zla­to. U ta­kvoj at­mos­fe­ri, ve­li­kom sla­vlju dr­žav­ni re­kord 4:08,12 ostao je u sen­ci.

Na­ža­lost do­me­te iz Spli­ta Paj­ki­će­va vi­še ni­je po­no­vi­la. Koc­ki­ce se ni­su skla­pa­le na pra­vi na­čin i br­zo je za­vr­ši­la ka­ri­je­ru.

- Uče­stvo­va­la sam na Svet­skom pr­ven­stvu u To­ki­ju 1991, lo­še sam is­tr­ča­la. U Ja­pan smo oti­šli tri da­na pre tr­ke, po­ka­za­lo se da je to bi­lo pre­ka­sno, ni­sam ima­la do­volj­no vre­me­na da se akli­ma­ti­zu­jem. I pro­fe­sor je ka­sni­je pri­znao da je tu na­pra­vio gre­šku. Ne­de­lju da­na po po­vrat­ku tr­ča­la sam na Ku­pu šam­pi­o­na, kao po­ja­ča­nje Cr­ve­ne zve­zde,  i po­sti­gla re­zul­tat 4:08 – 4:09, či­me sam po­ka­za­la da sam bi­la sprem­na.

Do­šla je po­tom 1992, olim­pij­ska go­di­na. Sne­ža­na, kao i svi vr­hun­ski spor­ti­sti, se na­da­la da će se po­ja­vi­ti na naj­ve­ćoj svet­skoj smo­tri spor­ti­sta.

- Če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je, na Igre u Se­u­lu ni­sam oti­šla, jer je na­še ru­ko­vod­stvo oce­ni­lo da sam bi­la pre­mla­da. To­kom 1992. ni­sam bi­la u for­mi kao pret­hod­nih go­di­na, ali i sprem­na za so­lid­ne re­zul­ta­te, s tim što mi je bo­lje išlo na 800 me­ta­ra. Uoči Iga­ra su mi po­sta­vi­li uslov, da ću ići u Bar­se­lo­nu ako do­bro is­tr­čim  tr­ku na Zve­zdi­nom sta­di­o­nu, ne znam da li je bi­lo pr­ven­stvo ili Kup. Ima­la sam i ze­če­ve, ali ko­or­di­na­ci­ja ni­je bi­la do­bra,  ni­sam po­sti­gla tra­že­ni re­zul­tat. A i pro­fe­sor ni­je baš bio za to da uče­stvu­jem na Igra­ma ako ni­sam sto od­sto sprem­na, ako ne mo­gu da idem na me­da­lju. Ali, ne mo­že se uvek po­be­đi­va­ti...

I po­sle 12 go­di­na ba­vlje­nja atle­ti­kom kod Paj­ki­će­ve je do­šlo do za­si­će­nja.

- Po­če­li su pro­ble­mi sa po­vre­da­ma. Zbog sank­ci­ja se te­ško iz­la­zi­lo van ze­mlje. Ni­sam ima­la mo­ti­va da tr­čim sa­mo na do­ma­ćoj sce­ni, na ko­joj sam osvo­ji­la sve što sam mo­gla. A i mo­ja i pro­fe­so­ro­va raz­mi­šlja­nja se ni­su po­du­da­ra­la. Re­kla sam –   bo­lje da odem sa­da ka­da sam pre­po­zna­tlji­va, a ne da če­kam da mi ka­ri­je­ra kre­ne niz­br­do. Okre­nu­la sam se dru­gim stva­ri­ma, osno­va­la po­ro­di­cu. Ali, si­gur­no je da na atlet­skoj sta­zi ni­sam da­la mak­si­mum.

Sne­ža­na se, ipak, vra­ti­la Kra­lji­ci spor­to­va  u je­sen 1995. go­di­ne, na na­go­vor Ve­re Ni­ko­lić, ta­da se­lek­to­ra žen­ske re­pre­zen­ta­ci­je.

- Pro­fe­sor Pe­tro­vić i ja smo po­če­li prak­tič­no po­no­vo od nu­le i to je neo­če­ki­va­no do­bro kre­nu­lo. Po­čet­kom 1996. uče­stvo­va­la sam na šta­fet­nom ma­ra­to­nu u Ja­pa­nu, ostva­ri­la do­bar re­zul­tat. Ali, ka­da je tre­ba­lo da poč­ne­mo sa tre­nin­zi­ma za sta­zu po­če­li su pro­ble­mi sa iši­ja­som, bo­lo­vi­ma to­kom tr­ča­nja… Le­če­nja ni­su da­va­la re­zul­ta­te. Na kra­ju su mi le­ka­ri u Kli­nič­kom cen­tru re­kli da je reč o sin­dro­mu iši­ja­sa. Du­ži pe­ri­od sam se mu­či­la. Sva to je bi­lo mal­tre­ti­ra­nje i za me­ne i za po­ro­di­cu, dok je is­hod bio ne­iz­ve­stan. Ni­sam že­le­la da se vra­ćam na sta­zu, ako ni­sam spo­sob­na za pri­me­ran re­zul­tat. I de­fi­ni­tiv­no sam sta­vi­la tač­ku.

Tač­ka je sta­vlje­na, a ni­je re­če­no sve što je Sne­ža­na mo­gla.

NAJ­DRA­ŽA JU­NI­OR­SKA ME­DA­LjA

Od če­ti­ri ve­li­ke me­da­lje u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji Sne­ža­na iz­dva­ja po­sled­nju.

- Zla­to u Va­ra­ždi­nu mi je naj­dra­že zbog to­ga što je osvo­je­no na do­ma­ćem te­re­nu i za­to što sam od­bra­ni­la ti­tu­lu, što je uvek te­že, ne­go pr­vi put je osvo­ji­ti. Te go­di­ne sam ima­la i ma­ler. To­kom pri­pre­ma sam do­bi­la bo­gi­nje, ali na vre­me sam se opo­ra­vi­la. Ta­ko da sam u Va­ra­ždin oti­šla sa­mo­u­ve­re­na, zna­la sam da u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji mo­gu mno­go.

BOR­BA PRO­TIV KAR­CI­NO­MA

Po­sled­njih me­se­ci Sne­ža­na Paj­kić je vo­di­la i bor­bu sa opa­kom bo­le­šću, ko­ju na sre­ću uspe­šno za­vr­ša­va.

- Na ru­tin­skoj kon­tro­li mi je ot­kri­ven kar­ci­nom jaj­ni­ka. Na vre­me je, hva­la bo­gu, re­a­go­va­no, ot­klo­nje­no. Po­sle je uklju­če­na pre­ven­tiv­no he­mo­te­ra­pi­ja.  Do sa­da su kon­tro­le po­ka­za­le da je sve u re­du. Ja se do­bro ose­ćam.

Bor­ba sa bo­le­šću ni­je mno­go po­re­me­ti­la Sne­ža­ni­ne ak­tiv­no­sti. De­se­tak da­na po­sle ope­ra­ci­je iza­šla je iz bol­ni­ce i po­ja­vi­la se na Kon­ven­ci­ji Evrop­ske atle­ti­ke u Be­o­gra­du.

- Ne vi­dim raz­lo­ga za­što bi čo­vek pre­ki­dao sa ne­kim nor­mal­nim ži­vo­tom, ta­ko se op­ho­dim ja, po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji. Sva­kom bih po­ru­či­la da se ne tre­ba pre­da­va­ti, klo­nu­ti du­hom, me­di­ci­na je na­pre­do­va­la, na­la­ze se re­še­nja... Hva­la svi­ma ko­ji su do sa­da bi­li uz me­ne, sla­li po­ru­ke po­dr­ške. Hva­la i spor­tu, atle­ti­ci. Kroz tak­mi­če­nja, tre­nin­ge sam na­u­či­la da se bo­rim i ni­kad se ne pre­da­jem. Mi­slim da mi je sport mno­go po­mo­gao i u ovoj bor­bi, jer sam osta­la fi­zič­ki i du­hov­no ja­ka.

TUĐ­MAN BIO U LO­ŽI

Pr­ven­stvo Evro­pe u Spli­tu, odr­ža­no je kra­jem le­ta 1990, ka­da se na­zi­ra­lo da će za­jed­nič­ka dr­ža­va te­ško op­sta­ti. U Hr­vat­skoj je an­ti­ju­go­slo­ven­sko ras­po­lo­že­nje ra­slo. Na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja je na otva­ra­nju EP ima­la ne­pri­jat­no­sti. Zvi­žda­lo se za­sta­vi.

- Kad je kre­nu­lo tak­mi­če­nje, ka­ko smo po­če­li da osva­ja­mo me­da­lje, svi su se okre­nu­li sport­skom de­lu i bo­dri­li na­šu re­pre­zen­ta­ci­ju.

Po­sled­njeg tak­mi­čar­skog da­na u sve­ča­noj lo­ži bio je i pred­sed­nik Hr­vat­ske Fra­njo Tuđ­man, pa je i on apla­u­di­rao Sne­ža­ni­noj po­be­di.

- Tuđ­man nam je po­nu­dio da se he­li­kop­te­rom vra­ti­mo u Ću­pri­ju, ali pro­fe­sor ni­je baš vo­leo le­te­nje, pa smo se u grad uše­ta­li auto­mo­bi­lom, kao on ne­kad sa Ve­rom Ni­ko­lić.

ZDRA­KO­VI­ĆE­VO ZA­DIR­KI­VA­NjE

U vre­me kad je Sne­ža­na po­či­nja­la evrop­skom atlet­skom sce­nom ha­rao je Dra­gan Zdrav­ko­vić.

- Ta­da sam ja bi­la ma­lo po­pu­nje­na, ne baš de­be­la, ali do­volj­no da bi me Dra­gan, kad me je vi­deo za­dir­ki­vao „Šta ma­la, do­šla si da tr­čiš da bi po­sle bo­lje je­la“.

Ne­ko­li­ko me­se­ci po­što je Paj­ki­će­va ušla u atlet­ske vo­de Zdrav­ko­vić je, sa Alek­san­drom Pe­tro­vi­ćem oti­šao na pri­pre­me u Mek­si­ko.

- Tih par me­se­ci dok oni ni­su bi­li tu ja sam upor­no tre­ni­ra­la, za­gre­ja­la sam se za atle­ti­ku. Tr­ča­la po pu­tu, po sne­gu... Ka­da su se vra­ti­li ni­su me pre­po­zna­li.

POT­PRED­SED­NIK

Atlet­ske vo­de ni­je na­pu­sti­la, da­nas je član Uprav­nog od­bo­ra i pot­pred­sed­nik ASS, član Ko­mi­si­je za že­ne i sport u Olim­pij­skom ko­mi­te­tu Sr­bi­je. Čest je gost na mno­gim tr­ka­ma, sport­skim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma.

Atletska legenda Franjo Mihalić danas slavi svoj 91. rođendan.

Život Franja Mihalića mora biti uzor. Motiv svima koji kažu da je teško, da ne mogu, da su umorni. Jednostavno, od njega će naučiti kako da se bore, opstanu i na kraju - da pobede!

Rodjen je 9. marta 1920. godine u Kutini, kao deseti od dvanaestoro dece siromašnog krojača. Prilike u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca primorale su Jurinog oca da svoju veliku porodicu preseli u Zagreb. Veći grad pružao je i više mogućnosti, međutim, Franjo Mihalić ističe da je opstao isključivo zahvaljujući crkvi i sportu.

Moje detinjstvo je bilo izuzetno teško. Šarlah je tih godina surovo odnosio živote, a ni članovi moje porodice nisu bili izuzetak. Još od malih nogu sam spoznao svu surovost života. Bile su to tužne godine, ali ja sam stasavao pri katoličkoj crkvi koja je imala veliki fudbalski teren, sto za stoni tenis, šahovske table, pa čak i glumačku sekciju. Izbor je bio veliki - započinje svoju životnu priču Franjo Mihalić.

Kao dečak, bio je izuzetno radoznao. Interesovao se za sve moguće sportove, svakom se posvetio dovoljno, a ljubav prema atletici je došla sa godinama - spontano.

Prve pare koje sam zaradio u životu bile su u štampariji "Vjesnik". Nisam razmišljao nijednog trena, odmah sam u radnji jednog Francuza kupio bicikl. Biciklizam mi je postao opsesija. Takmičio sam se za klub "Olimp". Nisam bio loš, uvek među deset najbržih.

Paralelno sa biciklizmom uživao je i na fudbalskom terenu. Baš tamo je stekao i prijateljstva za čitav život.

Biciklizam me preporučio fudbalu. Bez lažne skromnosti tvrdim da sam bio odlično desno krilo Fudbalskog kluba "Grafičar" za koji sam igrao 1942. i 1943. godine. Publika je hrlila na stadione, obožavala fudbal, a utakmica protiv HŠK "Ličanin" donela mi je prijateljstvo za čitav život. Upoznao sam Stjepana Bobeka, ne sluteći da ćemo narednih decenija obeležiti istoriju jednog beogradskog kluba - setno se priseća Mihalić.

Kao i sve u Jurinom životu, tako je i prelazak u atletiku bio slučajan. Tokom Sportskih igara u Zagrebu je osetio strast prema trčanju, strast koja traje dan-danas.

Svake godine su zagrebački sportski klubovi slali po jednog svog takmičara da učestvuje na trci Savskim nasipom. Tradicija i čast za svakog učesnika. Trka je bila duga tri kilometra, a ja sam na početku bio u sredini, a u nastavku se sve više približavao vodećem takmičaru. Cilj sam prošao kao drugi, sa metar zakašnjenja za pobednikom koji je bio atletičar. Svi su bili zapanjeni i ubeđivali me da se posvetim "kraljici sportova". Morao sam da se odlučim između tri sporta i prelomio sam. Bio je to ključni momenat u mom životu.

Usledili su uspesi na svim deonicama. Mihalić je oborio državne rekorde na 10.000 metara u Zagrebu i na 5.000 metara u Celju. Odlazak u vojsku nije poremetio Franjine ambicije, već ga je očvrsnuo i preporučio Arturu Takaču i beogradskom Partizanu.

Za vreme rata nisam služio vojsku, vadio sam se na sport. Međutim, 1947. godine sam dobio poziv u konjičku kasarnu u Subotici. Atletika je ostala u drugom planu sve do vojnog krosa garnizona Subotice. Trku na 3.000 metara sam osvojio više nego ubedljivo, a na moju sreću taj uspeh se pročuo po  čitavoj Jugoslaviji. Artur Takač je brzo reagovao i ekspresno me doveo među beogradske crno-bele.

Prekomandovan je u sportsku četu Đokice Stefanovića. Bila je to izuzetna grupa, Mihalić je napredovao, osvajao ulične trke u svim gradovima Jugoslavije. Želeo je da se oproba i u drugim disciplinama. Maraton je bio sledeća stepenica.

Takač je u Atini organizovao atletski dvomeč između balkanskih i skandinavskih zemalja. Naravno, održavalo se na Olimpijskom stadionu koji sam poznavao u "dušu". Pobedom na 10.000 metara doneo sam bod za Balkan, ali je Artur insistirao da istrčim i maratonsku trku dan kasnije. Umor je bio evidentan, ali iz poštovanja prema njemu zauzeo sam svoje mesto na startnoj liniji - započeo je Mihalić, a onda nam otkrio tajnu svog trijumfa. - Čuveni stadion u Atini je specifičan, izdužen, sa kratkim bočnim delovima. Ko ga ne poznaje morao bi da potroši dosta snage kako bi ga savladao. Grupu sam ostavio na 32. kilometru i na kraju slavio sa velikom prednošću od 500 metara. Bio je to rekord maratonske staze sve dok ga nije srušio maestralni Abebe Bikila.

Atina je samo najavila vanserijske rezultate za koje je Mihalić bio spreman, a Olimpijske igre u Melburnu 1956. godine bile su kruna njegove karijere.  
Pamtim svaki momenat olimpijske trke. Startovali smo u 13 sati po lokalnom vremenu, pri temperaturi od neverovatnih 42 stepena celzijusa. Hlada nigde nije bilo, a veliki peh mi se dogodio na desetom kilometru kod okrepnog stola. Masa me je odgurnula, pao sam i pomislio - sve je gotovo...

Tad je na scenu stupila Mihalićeva upornost!
Podigao sam glavu i video vodeću grupu kako mi beži 200 metara. Ustao sam, jurio ih, jurio... i stizao jednog po jednog. Na 25. kilometru ispred mene je ostao samo Francuz Alen Mimun. "Primirio" sam se i održavao razdaljinu. Srebro je bilo u rukama. Sećam se ulaska u cilj, čekali su me fudbaleri na čelu sa Dragoslavom Šekularcem. Skakali su od sreće - slavlje je moglo da počne.

Naredni veliki uspeh bio je trijumf na maratonskoj trci u Bostonu 1958. godine. Ostaće zapisano da je Jure jedini atleta iz ovog dela Evrope pobedio na maratonu koji ima tradiciju dugu 115 godina. Dve godine posle, kao 40-godišnjak, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Tokiju. Obeležio ih je čudesni Abebe Bikila.

Tamo se pojavio Afrikanac Abebe Bikila. Svi smo ga u čudu gledali kad je na startnu liniju došao bez obuće - bos. Mislio sam u sebi, nema od njega ništa, staće na neki kamen, uganuće nogu. Desilo se sasvim suprotno. Nametnuo je tempo, vukao trku, a ja sam bio drugi sve do 30. kilometra kad sam osetio "blokadu" i jednostavno stao. Do kraja trke sam išao „pešaka“ i završio kao dvanaesti, a i dan-danas osećam sramotu zbog tog rezultata na poslednjim Olimpijskim igrama na kojima sam učestvovao - iskren je Franjo Mihalić.

Od aktivnog bavljenja atletikom oprostio se 1966. godine, ali pobednički duh mu nije dao mira. Pobeđivao je na trkama sve do 2000. godine, kad mu je doktor sopštio fatalnu vest.
Nisam se predao kao ostali. Želeo sam da se takmičim, da pobeđujem iako sam "penzioner". Rekorder sam na velikom broju veteranskih trka, to mi je bila velika satisfakcija. Trčao sam sve do 2000. godine i kobnog maratona "Cer-Šabac". Stao sam u rupu i "smrvio" koleno. Vest koju mi je saopštio doktor bila je šokantna, ali se nisam predao. Danas trčim, ne stajem. Pa, ne može mene jedan doktor da pobedi – dok priča iz Mihaliča izbija neverovatna životna energija.
Danas, kad pred Vas stave tortu sa 91 svećicom, oduvajte ih - baš kao što ste i svaku životnu prepreku pre toga.


Beogradski dani uz Bobeka i Čika

Život u Beogradu krajem četrdesetih godina dvadesetog veka bio je znatno drugačiji od ovog, a Mihalić ističe mu je sve bilo znatno lakše uz drugove sa kojim je i došao u prestonicu.

Bio je to jedan drugačiji, mlađi Beograd. Preko Save nije bilo ničega, tamo smo išli na pecanje. Naš život je bio Partizan. Dao nam je sve, a prijateljstvo sa slavnim fudbalerima crno-belih ostaje zauvek. Nije nam bilo teško da posle napornih treniga odemo i asfaltiramo Terazije. U četi smo bili Bobek, Čajkovski, ja... dok bismo radili čula se pesma: "Ko ne radi nema ni da jede, ko radi ne boji se bede" - priseća se Mihalić


Posebni Emil Zatopek

Mihalić nema dilemu kad ga upitaju ko je najbolji atletičar svih vremena. Njegov izbor je - Emil Zatopek.

Nije imao konkurenciju. Pa ko bi danas mogao na jednim Olimpijskim igrama da osvoji zlatna odličja na 5.000 metara, 10.000. metara i u maratonskoj trci. Bio je najveći na svetu. Ponosan sam na naše prijateljstvo. Sećam se kako sam ga učio naše pesme, a on bi sa osmehom pevao - "Crven fesić mamo". Nikad neću sebi oprostiti što nisam bio u mogućnosti da prisustvujem njegovoj sahrani - žali Franjo Mihalić.

Recept za dug život

Slavni atletičar nije sebičan! Želi mlađima da otkrije svoj, vrlo jednostavni recept dugovečnosti.

Morate da trčite. Ko ne može da trči neka hoda. Stalno! Svakog dana da pređe makar tri kilometra. Vežbe se podrazumevaju, 15 minuta pred spavanje i posle doručka. To vam je formula uspeha koje se ja i danas bezuslovno pridržavam!


Ministarstvo brine o legendama

Srebrna medalja iz Melburna danas je izvor finansija slavnom asu. Mihalić ističe da je Ministarstvo sporta i omladine spasilo sve sportiste koji nisu mogli da naplate svoje vanserijske karijere.

To „srebro“ me spasilo, danas bih imao mizernu penziju. Sreća da država brine o nama, da nam je dodelila Nacionalna priznanja. Taj Melburn, te Olimpijske igre i dalje me drže u životu. Na neki način je zadovoljena pravda jer mi u naše vreme nismo imali priliku da zaradimo ogroman novac. Pravi potez Ministarstva za sport i omladinu - hvali ponosni "penzioner" Franjo Mihalić.

                                                                                                                           Sportnetwork

Bi­o­gra­fi­je be­le­že da je atle­ti­kom po­čeo da se ba­vi u 12. go­di­ni, ali ne­ka­da­šnji evrop­ski pr­vak u sko­ku udalj ot­kri­va da ni­je baš ta­ko:

– Po­čeo sam u Mo­skvi u ško­li 136 na Ku­tu­zov­skom pro­spek­tu u dru­gom osnov­ne. Otac Ži­vo­jin je bio do­pi­snik Ra­dio Be­o­gra­da iz glav­nog gra­da Ru­si­je pa smo se ta­ko maj­ka Dra­gi­ca i ja ta­ko­đe ob­re­li ta­mo. Ko­men­ta­ri­sa­li su već ta­da: „Sr­bin mno­go do­bro ska­če“ i po­čeo sam da se ba­vim vi­som, ali po­ma­lo, ni­šta ozbilj­no.

Po­vra­tak ku­ći usle­dio je po­sle dve go­di­ne. Opet je bio u sta­rom dru­štvu ško­le „Jo­sif Pan­čić“ na Ba­no­vom Br­du.

– U Ru­si­ji sam sa­znao ko je bio Va­le­rij Bru­mel i da je svet­ski re­kord dr­žao sa 2,29 me­ta­ra. Odu­še­vio sam se ka­da sam mo­gao da ga gle­dam na Pr­ven­stvu Evro­pe na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1962. go­di­ne. Od­mah sam kod ku­će u Lje­škoj uli­ci ra­za­peo ka­nap iz­me­đu dva šta­pa i do­ska­kao u pe­sak po­zajm­ljen sa obli­žnjeg gra­di­li­šta. Po 20 do 30 cen­ti­me­ta­ra le­teo sam vi­še od osta­lih.

NO­SIO TOR­BE PE­RI I PA­JI

Ne­na­dov ta­le­nat za­pa­zi­li su bli­zan­ci iz kom­ši­lu­ka.

– Bi­li su to Pe­ra i Pa­ja Pe­tro­vić. Re­klu su mi: „Ma­li, ako ho­ćeš, mo­žeš s na­ma na tre­ning u Zve­zdu, ali pod jed­nim uslo­vom – da nam no­siš tor­be“. Pri­stao bih na sve. Oni su već ima­li ne­ke me­da­lje, ta­len­to­va­ni mom­ci. Šte­ta što su bi­li u du­hu – kad do­đe le­to ju­riš na Sa­vu...

Bra­ća su tre­ni­ra­la kod sa­da po­koj­nog, le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ma­rin­ko­vi­ća, pa su i svog mla­đeg dru­ga­ra ta­mo po­ve­li.

– Aca mi je dao da ska­čem uvis. Iz pr­ve sam nad­ma­šio 150, imao sam 11 go­di­na. „Od­lič­no, ni­si loš. Do­đi u po­ne­de­ljak na tre­ning“. Ta­ko je po­če­lo.

BRU­ME­LO­VIM KO­RA­CI­MA

Kre­nuo je Bru­me­lo­vim ko­ra­ci­ma i po­sta­vio naj­pre 1966. pi­o­nir­ske re­kor­de Sr­bi­je: 1,81, za­tim 1,84 i 1,85 me­ta­ra, da bi 1967. mla­đe­ju­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je po­bolj­šao na 1,94, a 1968. na 1,95 me­ta­ra. U dru­gom sred­nje po­vre­dio je ko­le­no.

– Imao sam eks­plo­zi­van od­raz i pra­vio sam ga pod ne­kim čud­nim uglom. Dok­tor Bi­ša sa Or­to­pe­di­je na Ba­nji­ci, Lju­bi­ša Jan­ko­vić, re­kao mi je da ne smem šest me­se­ci da tre­ni­ram.

Pro­bao je Ne­nad u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ da ska­če udalj.

– Na­sta­va je po­či­nja­la u osam, a ja sam u se­dam uju­tru do­la­zio i ska­kao. Mo­gao sam da pre­sko­čim ja­mu du­gu pet me­ta­ra. Re­kao sam to Aci, kao i da me ko­le­no ni­je za­bo­le­lo. „Pro­baj na škol­skom, na­pra­vi je­dan skok da ne ri­zi­ku­ješ“ po­sa­ve­to­vao me je. Bi­la je to gim­na­zi­ja­da, tak­mi­čio sam se za „Tri­na­e­stu“. Na pr­vom tak­mi­če­nju sam sko­čio ne­kih 6,26, a na na­red­nom ni­vou 6,70 u pr­vom po­ku­ša­ju i sve ih „odrao“ dva me­tra. Ko­le­na me ni­su bo­le­la. Ubr­zo sam za­be­le­žio 7,04 me­tra, što je bi­lo naj­bo­lje u Ju­gi za mla­đe ju­ni­o­re. Pre­ba­cio sam se na dalj.

Bi­lo je to 1968. go­di­ne. U tom tre­nut­ku naj­bo­lji re­zul­tat jed­nog mla­đeg ju­ni­o­ra u Ju­go­sla­vi­ji bio je 6,90. Nad­ma­šio ga je sa go­re po­me­nu­tih 7,04, pa 7,16 me­ta­ra (u Va­ra­ždi­nu), za­tim 7,25 (u Be­o­gra­du), pa 7,34 (u Ce­lju). Tih 7,34 je bio i re­kord Ju­go­sla­vi­je za sta­ri­je ju­ni­o­re.

Idu­će 1969. go­di­ne, ska­kao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Pr­ven­stvu Evro­pe 19. sep­tem­bra u Ati­ni sko­čio 7,73 či­me je iz­jed­na­čio se­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je Mi­ljen­ka Ra­ka. U glav­nom gra­du Grč­ke sko­čio je i 7,78 (kao 10.), ali skok ni­je bio re­kor­dan, jer je ve­tar bio pre­jak.

PRE­LE­TEO BRA­ZIL­SKU MA­RA­KA­NU

Na­red­ne 1974, opet je usle­dio ne­ve­ro­va­tan re­zul­tat.

– Za­vr­šio sam se­zo­nu i le­to­vao u Iga­lu, ku­pao se opu­stio pot­pu­no. Aca mi je re­kao: „Do­bi­li smo po­ziv za otva­ra­nje atlet­ske Ma­ra­ka­ne. Da ide­mo?“ Od­go­vo­rio sam: „Aj­mo, ni­smo bi­li“. Sko­čio sam 8,24, što u to vre­me ni­je us­peo ni­ko ni­ka­da iz Ju­žne Ame­ri­ke. Nji­ho­ve no­vi­ne su pi­sa­le: „Ste­kić pre­le­teo Ma­ra­ka­nu“.

SKOK U TI­GRO­VOJ OBU­ĆI

Do­šla je ču­ve­na 1975. go­di­na i Pre­do­lim­pij­ski mi­ting na istom sta­di­o­nu na ko­me su go­di­nu da­na ka­sni­je odr­ža­ne Igre.

– Sti­gli smo dan ra­ni­je. Is­pred sta­di­o­na su pro­da­va­li sprin­te­ri­ce i ugle­dao sam sjaj­ne „Oni­cu­ka taj­ger“, da­na­šnje „Asiks“. Hteo sam da ih ku­pim, a re­kli su mi: „Sa­mo upi­ši­te ime“. Uzmem sprin­te­ri­ce i pa­ti­ke od istog pro­iz­vo­đa­ča. Sprin­te­ri­ce kao sa­li­ve­ne, pro­sto le­tim u nji­ma, a či­ste sprin­ter­ske. Bi­lo je šest sa­ti po­pod­ne. Is­pro­ba­vam za­let i do­sko­či­šte mi krat­ko, ja­ma od osam me­ta­ra, a da­ska na me­tar od pe­ska, ni­je dva kao kod nas. Di­rek­tor tak­mi­če­nja me pi­ta ka­ko mi se či­ni, iskre­no mu ka­žem: „Pre­sko­či­ću je, is­pa­šću“, a on se sme­je.

Su­tra­dan sa­mo što se to ni­je do­go­di­lo, bi­lo je isto kao mno­go go­di­na ra­ni­je u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ ka­da mu je bi­la krat­ka ja­ma od 5 me­ta­ra.

– Sve što sam od 1962. ra­dio u atle­ti­ci sli­lo se u taj pr­vi skok: ide­al­no uhva­će­na da­ska, le­tim, vi­dim da se ne­što de­ša­va, du­že sam u va­zdu­hu ne­go ina­če i pa­dam na kraj ja­me. Di­rek­tor sta­di­o­na uhva­tio se za gla­vu. Mi­slio sam da je skok si­gur­no na 8,30, o ne­čem bo­ljem ni­sam smeo da mi­slim.

Ni­je od­mah po­čeo da se ra­du­je, jer je re­zul­tat ob­ja­vljen u fi­ti­ma.

– Bi­lo je 28 i ne­što. Čak i ka­da se po­ja­vi­lo 8,45 me­ta­ra ni­sam smeo da vri­snem od sre­će, jer sam bo­jao da su se pre­ra­ču­na­li. On­da sam če­kao br­zi­nu ve­tra i tek ka­da sam vi­deo da je do­zvo­lje­nih 2,0 u le­đa, po­če­la je erup­ci­ja odu­še­vlje­nja. Aca je pre­sko­čio ogra­du sa se­di­šta na ko­me je se­deo do ta­da uz za­ne­me­log Igo­ra Te­ro­ve­ne­si­ja­na, So­vje­ta ko­me sam upra­vo bio sru­šio evrop­ski re­kord od 8,35. Gr­lje­nje, če­sti­ta­nje.

Si­li­na odu­še­vlje­nja je bi­la to­li­ka da je emo­tiv­no is­pra­žnjen po­tom na­či­nio pre­stup, pa 7,97 i 7,99 me­ta­ra i – od­u­stao.

Odr­žan je na golf te­re­ni­ma sa­sta­nak IAAF na ko­ji ih je od­veo Ar­tur Ta­kač. Bio je ta­mo ta­da­šnji pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­je Adri­jan Pa­u­len.

– Eufo­ri­ja kod ku­će – do­ček na aero­dro­mu, me­re se po me­di­ji­ma auto­bu­si či­ju du­ži­nu pre­ska­čem od­jed­nom, pa ši­ri­ne uli­ca... Bio mi je to naj­ve­ći uspeh...

PRI­ČA O MON­TRE­A­LU 1976.

Eufo­ri­ja se ni­je sti­ša­va­la ni 1976. go­di­ne. Že­le­li su Alek­san­dar Ma­rin­ko­vić i Ne­nad Ste­kić da u tre­na­žnom de­lu pre­ko­pi­ra­ju 1975. i uzmu olim­pij­sku me­da­lju. Svi su u SFR Ju­go­sla­vi­ji od njih to oče­ki­va­li.

– Stvo­re­na je at­mos­fe­ra da će­mo uze­ti zla­to sa­mo ako se po­ja­vi­mo. Po­če­li smo s tak­mi­če­nji­ma 1. ju­na 1975. i na­me­ra­va­li da to po­no­vi­mo i u olim­pij­skoj se­zo­ni. Me­đu­tim, iz ASJ su tra­ži­li od nas da se tak­mi­čim za re­pre­zen­ta­ci­ju već 1. ma­ja u Spli­tu, na tro­me­ču Ju­go­sla­vi­ja – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja – Is­toč­na Ne­mač­ka, pa po­no­vo 7. ma­ja. Kroz tak­mi­če­nja, zna se, ula­ziš u for­mu, a to ni­smo že­le­li u ovom pe­ri­o­du. Ra­no sam ostva­rio špic, u To­ri­nu na Uni­ver­zi­ja­di do­šao sam na naj­vi­ši ni­vo te se­zo­ne sa 8,39 me­ta­ra, što je me­sec da­na ka­sni­je na Olim­pij­skim igra­ma do­no­si­lo zlat­nu me­da­lju. For­ma ni­je mo­gla da se po­no­vi. Na Igra­ma ni­sam pre­sko­čio osam me­ta­ra. Bio sam še­sti sa 7,89.

NAJ­DU­ŽI LET U KA­RI­JE­RI

Ame­ri­kan­ci su iz­ra­ču­na­li da je 8,45 me­ta­ra ta­da to bio naj­bo­lji skok svih vre­me­na u nor­mal­nim uslo­vi­ma. Bob Bi­mon svo­jih le­gen­dar­nih 8,90 u Mek­si­ku 1968. ostva­rio na vi­še od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.

Uma­lo ga Ne­nad Ste­kić ni­je nad­ma­šio 1979. na Uni­ver­zi­ja­di baš u Mek­si­ko Si­ti­ju.

Kva­li­fi­ka­ci­o­na nor­ma iz­no­si­la je tač­no 8 me­ta­ra.

– U osam sa­ti uju­tru sko­čio sam 8,21 me­tar. Ne­ra­sa­njen ni­sam ni do­šao do da­ske.Su­di­ja je iz­me­rio da sam se od­ra­zio 64 cen­ti­me­ta­ra ra­ni­je. Bio je za­pa­njen , pa mi je iz­me­rio da­lji­nu od me­sta od­ra­za –8,84 me­tra! Moj  naj­du­ži let u ka­ri­je­ri.

Svi su u fi­na­lu s raz­lo­gom oče­ki­va­li na­pad na svet­ski re­kord, po­red ja­me  na de­se­ti­ne ka­mer­ma­na i fo­to­re­por­te­ra.

– Po­čeo je plju­sak pre tak­mi­če­nja. De­mo­ti­vi­san hteo sam da od­u­sta­nem. Kao mlad tak­mi­čar okli­znuo sam se na da­sci po ki­ši i po­sle sam imao stal­ni strah. Dva pu­ta sam sko­čio i to ne­kih 7,97, bio pe­ti...

NAJ­VA­ŽNI­JE JE PO­VE­RE­NjE U TRE­NE­RA

Ne­nad Ste­kić pro­ce­nju­je da je naj­ne­op­hod­ni­je za uspeh, po­ve­re­nje spor­ti­ste u tre­ne­ra:

– Ta­ko mo­že da se ostva­ri mak­si­mum za ko­ji si spre­man. Ka­da atle­ti­čar poč­ne da po­sta­vlja pi­ta­nja, tu pre­sta­je sve. Ja sam Aci ap­so­lut­no ve­ro­vao. Isti­na, on se ce­log ži­vo­ta usa­vr­ša­vao, dok je sam do­ži­veo da ne­ki mla­di tre­ne­ri skla­nja­ju pu­le­ne od nje­ga ka­da ih ne­što po­sa­ve­tu­je. Za­to što ne­ma te že­lje za sa­zna­njem kao ne­ka­da, ne stva­ra­mo po­no­vo tak­mi­ča­re pre­ko osam me­ta­ra. Ne mo­ra to da bu­de no­vi Ste­kić, ali pre­ko osam me­ta­ra – za­što da ne?

NAJ­DRA­ŽI USPEH

Mno­gi bi oče­ki­va­li da je naj­dra­ži uspeh Ne­na­da Ste­ki­ća onaj ko­ji mu je obe­le­žio ka­ri­je­ru, od 8,45 me­ta­ra, ali ni­je.

– Ni­ka­da ni­sam bio to­li­ko odu­še­vljen kao 1973. go­di­ne ka­da sam na Pr­ven­stvu Bal­ka­na u Ati­ni pre­sko­čio pr­vi put 8 me­ta­ra. Ni­ko u SFRJ ni­je to us­peo, Mi­ljen­ko Rak je do­šao do 7,99. Ka­da sam vi­deo na se­ma­fo­ru 8,12 bio sam neo­pi­si­vo sre­ćan, jer je osam me­ta­ra ono što de­li bez­i­me­ne od šam­pi­o­na ko­ji osta­vlja­ju trag.

AM­BA­SA­DOR JU­GO­SLA­VI­JE

Za­ni­mljiv je de­talj sa bra­zil­skim ca­ri­ni­kom 1974. go­di­ne.

– Ka­da smo do­šli, ni­ka­ko ni­je uspe­vao da po­go­di da sam iz Ju­go­sla­vi­je, pri­čao je da zna za Če­ho­slo­vač­ku i slič­no. Na­le­te­li smo na nje­ga pri po­vrat­ku, po­sle sko­ka od 8,24, bio je u sme­ni i re­kao mi je od­mah: „Ste­kić, Ju­go­sla­vi­ja“. Spor­ti­sti su za­i­sta naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri svo­jih dr­ža­va.

PET GO­DI­NA NAJ­BO­LjI NA SVE­TU

o Pet se­zo­na uza­stop­no bio je naj­bo­lji na svet­skim rang li­sta­ma (1974 – 8,24,

1975 – 8,45, 1976 – 8,39, 1977 – 8,32 i 1978 – 8,32)

o Tri pu­ta je bio vi­ce­šam­pi­on Evro­pe, dva pu­ta pr­vak Me­di­te­ra­na, a sa Uni­ver­zi­ja­da ima jed­nu zlat­nu i sre­br­nu me­da­lju, dok je na SP u Hel­sin­ki­ju bio pe­ti sa 8,09 m

o U ka­ri­je­ri je 100 pu­ta pre­sko­čio 8 me­ta­ra, ukup­no u 116 na­vra­ta

o Na 3 tak­mi­če­nja svih 6 sko­ko­va imao je bo­ljih od 8 me­ta­ra

o U jed­nom da­nu, na Pr­ven­stvu SFRJ u No­voj Go­ri­ci 1977. imao je 7 sko­ko­va bo­ljih od 8 me­ta­ra (ra­ču­na­ju­ći ju­tar­nje kva­li­fi­ka­ci­je)

o Bio je re­pre­zen­ta­ti­vac Evro­pe i 51 put bra­nio bo­je SFRJ, a ima i 64 po­je­di­nač­na tak­mi­če­nja

 Pre 28 go­di­na 1.500 me­ta­ra pre­tr­čao je za 3 mi­nu­ta, 34 se­kun­de i 85 sto­tin­ki. Ovo je i da­nas srp­ski re­kord. Spo­me­nu­ti re­zul­tat, ti­tu­la pr­va­ka Evro­pe u dvo­ra­ni, po­be­da nad svet­skim re­kor­de­rom, le­gen­dar­nim Se­ba­stja­nom Ko­u­om u Lon­do­nu, zlat­nim slo­vi­ma su ube­le­že­ni u isto­ri­ji na­še atle­ti­ke.

A za­lju­blje­nik u Kra­lji­cu spor­to­va Dragan Zdravković je po­stao slu­čaj­no.

– Tre­ni­rao sam fud­bal u Mo­ra­vi iz Ću­pri­je ne­kih po­la go­di­ne, ka­da je 1975. na čas fi­zič­kog do­šao  tre­ner Aca Pe­tro­vić. Za­pa­zio me je me­đu klin­ci­ma uz još jed­nog dru­ga­ra i pi­tao pro­fe­so­ra Tri­fu­na Pa­vlo­vi­ća da li bi mo­gao da tre­ni­ram atle­ti­ku. Pro­fe­sor Pa­vlo­vić i moj na­stav­nik u osnov­noj ško­li, Mi­ša Alek­sić, do­pri­ne­li su iz­u­zet­no mno­go da od­lič­no pri­pre­mljen poč­nem da se ba­vim atle­ti­kom. Mi­ša je for­si­rao gim­na­sti­ku i po za­vr­šet­ku osmog raz­re­da imao sam iz­van­red­nu osno­vu, pri­pre­mljen sam oti­šao u fud­bal, a po­tom u atle­ti­ku – se­ća se po­če­ta­ka u dru­gom sred­nje Dra­gan Zdrav­ko­vić.

Ni­je se mno­go dvo­u­mio ka­da je od­lu­čio da osta­vi fud­bal.

– Mu­či­lo me je ka­da sam vi­deo da se for­si­ra­ju ne­ki ko­ji ne mo­gu tri mi­nu­ta da tr­če. Do­bro, fud­bal ni­je sa­mo tr­ča­nje, ali Nem­ci na fi­zič­kim pre­di­spo­zi­ci­ja­ma pra­ve se­lek­ci­ju, što kod nas ni­je slu­čaj. U atle­ti­ci za­vi­siš sa­mo od se­be i svog ra­da i to je pre­su­di­lo.

Bi­lo mu je va­žno što je u klu­bu baš ta­da tre­ni­ra­la Zo­ra To­me­cić. Bi­la je ju­ni­or­ska vi­ce­šam­pi­on­ka Evro­pe na 800 me­ta­ra. Dra­gan je za­to znao da će ra­di­ti sa vr­hun­skim tre­ne­rom Alek­san­drom Pe­tro­vi­ćem s ko­jim mo­že da ga do­đe do sport­skih do­stig­nu­ća da­le­ko zna­čaj­ni­jih od onih ko­ja bi mo­gao da do­seg­ne tre­ni­ra­ju­ći fud­bal u Mo­ra­vi.

– Prak­tič­no sam pre­sko­čio ju­ni­or­sku kon­ku­ren­ci­ju – oce­nju­je po­čet­ke naš sa­go­vor­nik.

Pr­ve se­zo­ne imao je sa­mo če­ti­ri tr­ke.

– Jed­nom sam se sa­mo na­šao me­đu tro­je naj­bo­ljih. Pr­va tr­ka bi­la mi je uče­šće na Kro­su Sr­bi­je za mla­đe ju­ni­o­re. Osvo­jio sam osmo me­sto.

Go­di­nu da­na ka­sni­je dva pu­ta je star­to­vao. Pre­o­kret je na­stao po­sled­nje ju­ni­or­ske se­zo­ne. U 1977. tr­čao je 30 pu­ta i 16 pu­ta bio pr­vi. Ušao je u re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je na 3.000 me­ta­ra, a imao i jed­no uče­šće u se­ni­or­skoj re­pre­zen­ta­ci­ji Sr­bi­je. Na Pr­ven­stvu Sr­bi­je za ju­ni­o­re bio je 3. na 1.500 i 2. na 3.000 me­ta­ra.

– Po­la­ko su se kri­sta­li­sa­le mo­je pra­ve di­sci­pli­ne.

Ma­da sma­tra da je pre­sko­čio ju­ni­or­ski staž, već ta­da je po­me­rio re­kor­de dr­ža­ve. Za po­če­tak je 27. ma­ja 1978. iz­jed­na­čio naj­bo­lji re­zul­tat svih vre­me­na u SFRJ za ju­ni­o­re na 1.500 m za sa 3:44,9, da bi ga 10. ju­na obo­rio sa 3:42,2. Na vrh „ever­grin“ rang li­sta iz­bio je i na 800 me­ta­ra (9. av­gu­sta 1978), sa 1:48,62. Bio je ju­nak Pr­ven­stva Bal­ka­na za ju­ni­o­re u An­ka­ri 2. ju­la, ka­da je po­be­dio na 1.500 i bio dru­gi na 5.000 me­ta­ra.

Do­sta se po­le­mi­ke vo­di na te­mu da li je do­bro ra­ni­je ili ka­sni­je po­če­ti sa atle­ti­kom, a Zdrav­ko­vić o to­me ka­že:

– Mo­gu da na­ve­dem sa­mo svo­je is­ku­stvo. Ima i onih ko­ji su sa 17 go­di­na bi­li sjaj­ni i tra­ja­li, kao što ima dru­gih pri­me­ra, pa ne mo­gu da pre­su­đu­jem. Mo­gu sa­mo da ka­žem da kao tre­ner an­ga­žu­jem mla­de atle­ti­ča­re, ka­ko ih ne bi pre­u­ze­li dru­gi spor­to­vi, ali ih ne op­te­re­ću­jem tre­nin­gom do 16. go­di­ne. Igra­ju se na tre­nin­gu i tak­mi­če u svom uz­ra­stu, is­klju­či­vo, pre tog pe­ri­o­da.

U mla­đe se­ni­or­ske vo­de utr­čao je kao od­li­čan se­ni­or, pa pre­laz ni­je ose­tio. Imao je 54 tr­ke: 38 pu­ta po­be­dio, 12. pu­ta dru­gi i u 4 na­vra­ta osvo­jio tre­će me­sto. Bio je 18. mar­ta 1979. pr­vak Bal­ka­na u kro­su za mla­đe se­ni­o­re.

– Ova ka­te­go­ri­ja je od­lič­na i tre­ba je za­dr­ža­ti u tak­mi­čar­skom de­lu ka­ko se ta­len­ti ne bi iz­gu­bi­li. Ne raz­vi­ja­ju se svi isto – uka­zu­je Dra­gan Zdrav­ko­vić.

Iste se­zo­ne, 10. ju­la po­sta­vio je u Be­o­gra­du se­ni­or­ski re­kord sa 3:38,0 i bio dru­gi na in­ter­na­ci­o­nal­nom mi­tin­gu odr­ža­nom na Par­ti­za­no­vom sta­di­o­nu. U 54 tr­ke te 1979, na dru­gom me­stu po­bed­nič­kog po­sto­lja bio je 12 pu­ta, na naj­vi­šem 38, a naj­ni­žem tri.

– Pre­ci­znu evi­den­ci­ju o mo­joj ka­ri­je­ri vo­dio je moj po­koj­ni otac Ra­do­slav.

Naj­ve­će uspe­he po­sti­gao je 1983. go­di­ne.

– Go­vo­ri se uglav­nom o zla­tu u Bu­dim­pe­šti, po­be­di nad Ko­u­om i slič­no, a 9. ju­la, da­kle sa­mo šest da­na pre te tr­ke na Kri­stal pa­la­su, tr­čao sam u Oslu 3.000 me­ta­ra za 7:40,49. Bio je to  naj­bo­lji re­zul­tat na sve­tu ta­da, a i sa­da je si­gur­no me­đu 100 svih vre­me­na i uvod u ono što se do­go­di­lo u Lon­do­nu. Ova dis­tan­ca ni­je olim­pij­ska, ali je re­zul­tat mo­žda i ja­či od 3:34,85.

Tre­ba­lo je da Olim­pij­ske igre u Los An­đe­le­su bu­du vr­hu­nac ka­ri­je­re, a one su po­sta­le po­če­tak kra­ja.

– Re­pre­zen­ta­ci­ja je no­si­la Adi­das opre­mu, a ja sam go­di­nu da­na ra­ni­je pot­pi­sao ugo­vor sa Taj­ge­rom.  Ni­jed­nog tre­nut­ka ASJ mi to ni­je za­bra­nio. U slič­noj si­tu­a­ci­ji bi­li su ba­cač ku­gle Vla­di­mir Mi­lić i ska­kač udalj Ne­nad Ste­kić, sa­mo su se oni opre­de­li­li za Pu­mu. Ru­ko­vod­stva Atlet­skog sa­ve­za Ju­go­sla­vi­je i Ju­go­slo­ven­skog olim­pij­skog ko­mi­te­ta re­kli su nam da se tak­mi­či­mo u Adi­da­su ili da ode­mo. Ni­smo že­le­li ni jed­no ni dru­go, već smo na­pi­sa­li pi­smo u ko­me smo ih za­mo­li­li da nas pu­ste da bra­ni­mo bo­je svo­je dr­ža­ve, a po­sle da sno­si­mo sve kon­se­kven­ce. Ni­su že­le­li da nam iza­đu u su­sret i jed­no­stav­no su nam re­kli – ima­te avi­on u 11, vra­ća­te se. I da­nas mi­slim da ni­su ima­li u pr­vom pla­nu sport­ski mo­tiv već su šti­ti­li ne­ke svo­je in­te­re­se. Gr­ci, s ko­ji­ma smo bi­li bli­zu u olim­pij­skom se­lu, ni­su mo­gli ču­dom da se na­ču­de. Re­pre­zen­ta­tiv­ci SFRJ iz osta­lih spor­to­va ve­ći­nom su bi­li na na­šoj stra­ni.

Šok je bio ta­kav da ne­ko­li­ko me­se­ci ne sa­mo da ni­je po­tr­čao, već ni­je že­leo da gle­da atlet­ska tak­mi­če­nja ni na te­le­vi­zi­ji.

– Ka­da sam po­no­vo kre­nuo s tre­nin­gom – pre­te­rao sam i do­bio hro­nič­nu upa­lu oba ko­le­na. U 1985. bio sam to­li­ko loš da sam na ulič­noj tr­ci u Za­gre­bu sti­gao 15. Oti­šao sam u voj­sku. No­va pa­u­za. U 1986. sam ope­ri­san. Re­če­no mi je da će mi oba­vi­ti ar­tro­sko­pi­ju kao ski­ja­šu Her­ma­nu Cur­bri­ge­nu, ko­ji se vra­tio na sta­zu  ve­o­ma br­zo, a ka­da sam se pro­bu­dio shva­tio sam da mi je ope­ri­sa­no sa­mo jed­no ko­le­no?! Po­sle je i dru­go, a pe­ri­o­di re­ha­bi­li­ta­ci­je bi­li su ve­o­ma du­gi. U 1987. ni­sam tr­čao, pa u 1988. imao sa­mo jed­nu i to se is­po­sta­vi­lo – po­sled­nju tr­ku.

Sa­da je Dra­gan Zdrav­ko­vić atlet­ski tre­ner. Svo­jim uče­ni­ci­ma, ali i dru­gi­ma ko­ji ula­ze u atle­ti­ku eks­klu­ziv­no ot­kri­va taj­nu svog uspe­ha:

–  Ni­ka­da ni­sam pro­pu­štao tre­ning. Taj mo­me­nat sam iz­u­zet­no ozbilj­no shva­tao. Se­ćam se ka­da me na po­čet­ku ka­ri­je­re maj­ka ni­je pro­bu­di­la za ju­tar­nji tre­ning. Ta­da je to ura­di­la i ni­ka­da vi­še. Vo­di­la se onim maj­čin­skim – slat­ko si spa­vao pa ni­sam hte­la da te bu­dim. To ne po­sto­ji, ako že­liš da do­stig­neš svoj mak­si­mum u spor­tu. Umeo sam da do­đem zbog lo­ših ve­za u dva uju­tru u ne­ki grad, ali bih uvek ustao za pre­po­dnev­ni tre­ning. Sa­mo ta­ko se do­sti­že ono što mo­žeš da ostva­riš. Za­to sam uvek po­što­vao sve svo­je ri­va­le i one ko­ji su tr­ča­li da­le­ko sla­bi­je, jer su svi oni di­sci­pli­no­va­li se­be od­la­ze­ći dva pu­ta dnev­no na tre­ning i mak­si­mal­no se una­pre­di­li u jed­noj ta­ko div­noj obla­sti ka­kva je sport i to još onaj naj­lep­ši – atle­ti­ka...

NA­VI NE­DO­STA­JE ZA­VR­ŠNI­CA

Na­ci­o­nal­ni re­kor­der na 1.500 m u dvo­ra­ni, Go­ran Na­va, naj­bli­ži je to­me da nad­ma­ši re­kord Dra­ga­na Zdrav­ko­vi­ća na otvo­re­nim bo­ri­li­šti­ma.

– Dra­go mi je da je uzeo srp­sko dr­ža­vljan­stvo, jer du­go ni­smo ima­li ta­ko ozbilj­nog tak­mi­ča­ra na sred­njim pru­ga­ma. Vo­leo bih, iskre­no, da ne­ki moj uče­nik bu­de bo­lji od me­ne, ali Na­vi že­lim svu sre­ću na tom pu­tu. Mi­slim da bi tre­ba­lo da po­bolj­ša za­vr­šni­cu. Pre­jak je za mo­je vi­đe­nje 1.500–me­tra­ša, vi­še je to Ne­ma­nja Ce­ro­vac  na pri­mer. Do­bar je Ne­ma­nja bio na Kro­su Evro­pe, ali sta­za je pra­vo me­ri­lo. Do­la­zi na se­ni­or­sku po­zor­ni­cu u pra­vom tre­nut­ku, ka­da se stva­ri u na­šoj atle­ti­ci po­me­ra­ju na­bo­lje, jer 20 go­di­na ni­smo ima­li ve­ći ko­lek­tiv­ni uspeh na Pr­ven­stvu Evro­pe ne­go 2010. ka­da je 7 tak­mi­ča­ra bi­lo u fi­na­lu.

PE­ČAT U BU­DIM­PE­ŠTI

Re­kor­di se po­stig­nu i ne­ko dru­gi ih sru­ši, ali me­da­lje osta­ju u traj­nom vla­sni­štvu onog ko ih je osvo­jio. Šam­pi­on Evro­pe na 3.000 me­ta­ra u dvo­ra­ni za sva vre­me­na od 6. mar­ta 1983. na pr­ven­stvu odr­ža­nom u Bu­dim­pe­šti je­ste Dra­gan Zdrav­ko­vić, re­zul­ta­tom 7:54,73.

– Ta ti­tu­la je pe­čat mo­je ka­ri­je­re. Ne mo­gu da ka­žem da je kon­ku­ren­ci­ja bi­la ja­ka, ali je re­zul­tat od­li­čan i s njim se i da­nas uzi­ma­ju me­da­lje na ovom tak­mi­če­nju. Ni­sam znao po­i­men­ce ni­ko­ga od ri­va­la, osim Ru­sa Abra­mo­va. Ni­je bi­lo po­lu­fi­na­la. U bor­bi za me­da­lje nas dvo­ji­ca smo po­sle dva ki­lo­me­tra već osta­li sa­mi. To mi je da­lo do­dat­nu sna­gu, jer sam znao da imam me­da­lju u dže­pu. On­da sam kre­nuo na sve ili ni­šta u po­sled­njih 1.000. Fi­niš mi je bio ta­kav da sam ga u za­vr­šnom kru­gu od 200 mo­gu­ćih, osta­vio 50 me­ta­ra.

Na pi­ta­nje ko­li­ko je tr­čao 100 me­ta­ra, ka­da je mo­gao ta­ko da fi­ni­ši­ra, Zdarv­ko­vić od­go­va­ra:

– Ni­sam mo­gao 400 br­že od 50 se­kun­di, ali sam imao ta­kvu br­zin­sku iz­dr­žlji­vost da sam na tre­nin­gu re­dov­no po­sled­nju de­o­ni­cu tr­čao naj­br­že.

KOU NI­JE IZA­ŠAO NA PO­BED­NIČ­KO PO­STO­LjE

Po­be­da 15. ju­la 1983. nad Se­ba­stja­nom Ko­u­om, svet­skim re­kor­de­rom na 800 i olim­pij­skim po­bed­ni­kom na 1.500 me­ta­ra u sred Lon­do­na, na Kri­stal pa­la­su, ima­la je ve­li­ki od­jek u svet­skim sport­skim kru­go­vi­ma, a pre­pri­ča­va se i da­nas.

– Ni­je mi to bi­la naj­bo­lja tr­ka, ali zbog tog tri­jum­fa ose­ćam naj­ve­će za­do­volj­stvo. Oti­šao sam ta­mo na mi­ting, a ni­sam znao ko će tr­ča­ti. Ka­da sam na te­re­nu za za­gre­va­nje vi­deo Ko­ua ni­je mi bi­lo sve­jed­no, jer sam znao da će tr­ka bi­ti br­za. Ujed­no sam se ra­do­vao pri­li­ci da is­tr­čim do­bar re­zul­tat i pre­ba­cio sam se na to da se kon­cen­tri­šem da je is­ko­ri­stim. O po­be­di ni­sam raz­mi­šljao. Čak ni ka­da sam u po­sled­njih 50, pa 250 i 200 me­ta­ra ušao egal sa Ko­u­om ni­sam mi­slio da ću na kra­ju da bu­dem br­ži. Vi­deo sam, isti­na, da je ne­gde na 250 pre kra­ja po­di­gao ra­me­na, što je po­ka­zi­va­lo da se uko­čio, da je u kri­zi, što mi je po­ka­za­lo da mo­žda imam šan­su da ga sa­vla­dam. U po­sled­njih 120 po­čeo sam da tro­šim sve što imam u se­bi i na 80 pre kra­ja sam po­čeo da ga osta­vljam, vi­deo da ne mo­že da mi pru­ži ot­por. Imam sni­mak te tr­ke – kad god ga gle­dam isto ose­tim kao ta­da. Po­sled­njih 300 pro­šli smo za 40 se­kun­di.

Po­koj­ni tre­ner Alek­san­dar Pe­tro­vić je jed­nom pri­li­kom re­kao da je znao da Dra­gan mo­že da po­be­di ka­da ga je vi­deo da ska­ku­će 350 me­ta­ra pre kra­ja.

– Po­na­vlja se ne­tač­na pri­ča ka­ko je re­kao da je sta­jao na istom me­stu gde je bio i ka­da je Ve­ra Ni­ko­lić sru­ši­la svet­ski re­kord na tom sta­di­o­nu. To ho­ću da de­man­tu­jem. Aca je uvek bio po prin­ci­pu: „Dr­ži ri­va­la, dr­ži pri­klju­čak, ne pu­štaj“ i to je sav sa­vet bio i ta­da.

Sa Ko­u­om ni­ka­da ni­je raz­go­va­rao o toj tr­ci.

– Ka­ko se ose­ćao naj­bo­lje go­vo­ri po­da­tak da ni­je iza­šao na po­bed­nič­ko po­sto­lje. Pu­bli­ka je ne­go­do­va­la zbog to­ga.

KA­RI­JE­RA KROZ BROJ­KE

UČE­STVO­VAO: U 364 tr­ke

PO­BE­DIO: 215 pu­ta

DRU­GO ME­STO: 45 pu­ta

TRE­ĆE: 31 put

RE­KOR­DI: Po­sti­gao ih je 18 u ka­ri­je­ri, a naj­bo­lji re­zul­ta­ti su – 1.500 (3:34,85) 20. av­gu­sta1983. (Prag), mi­lja (3:52,24) 17. av­gu­sta 1983. (Ber­lin), 2.000 m (4:58,8) 7. av­gust 1983. (Uži­ce), 3.000 m (7:40,49) 9. jul 1983. (Oslo), 3.000 m dvo­ra­na (7:51,47) 9. mart 1983. (Bu­dim­pe­šta)

RE­PRE­ZEN­TA­CI­JA: 55 uče­šća (dve za re­pre­zen­ta­ci­ju Bal­ka­na)

TI­TU­LE: 12 pu­ta pr­vak Sr­bi­je, 13 Ju­go­sla­vi­je, 11 Bal­ka­na, 68 po­be­da na ulič­nim tr­ka­ma, 4 na Be­lom kro­su, 5 na Kro­su Bor­be i 5 na Kro­su Po­li­ti­ke

OD­U­STA­JA­NjA: 3 pu­ta – 11. ju­na 1978. u Ku­pu Ju­go­sla­vi­je na 800 m, 12. mar­ta 1983. na Kro­su Bal­ka­na u An­ka­ri (sa­mo se­dam da­na po­sle po­be­de na EP u dvo­ra­ni) i 4. mar­ta 1984. na Kro­su Ju­go­sla­vi­je u Čač­ku

Slavu jugoslovenske atletike osamdesetih godina prošlog veka pronosio je i nezaboravni šampion u bacanju kugle, koji se u Milanu 1982. godine popeo na evropski presto.
Opstao je čitavu deceniju u svetskoj atletskoj eliti, pritom je konstantno postizao vrhunske rezultate. Lične rekorde je popravljao čak osam puta, što je podvig vredan divljenja. Magične granice od 20 i 21 metar za njega su predstavljale samo motiv za ulazak u istoriju jugoslovenske “kraljice sportova”. Prvi ih je prebacio i zlatnim slovima ostao upisan kao jedan od naših najdominantnijih sportista sedamdestih i osamdesetih godina prošlog veka. Kugla Vladimira Milića zaustavila se, na tada rekordnih, 21,19 metara i dugo ostala nedostižna granica i san mnogih talentovanih bacača.
Milić je uporedo marljivo radio i na svom obrazovanju. Diplomirao je na Fakultetu za sport  i fizičko vaspitanje u Beogradu i, kako kaže, to mu nije predstavljalo teškoću već čast da kao ugledni sportista bude i akademski građanin svoje zemlje. Danas mu zdravstveno stanje ne dozvoljava ozbiljan aganžman u srpskoj atletici, međutim, vedar duh i dobro raspoloženje ga ne našuštaju.

–    Penzioner, pa šta?! Uživam u slobodnom vremenu, mogu da se posvetim stvarima za koje nisam imao vremena kad sam bio aktivni sportista - šetnji, knjizi, televiziji… - vedrim tonom je započeo razgovor slavni atletičar i priznao da retko odlazi na atletska takmičenja. Jednostavno, smatra da su emocije koje tamo oseti isuviše jake za njega.
Nismo morali da idemo do atletske staze kako bi se emocije pojavile u glasu Vladimira Milića. Karijera bogata medaljama, rekordima, priznanjima, možda je započela na Mediteranskim igrama u Splitu. Davne 1979. godine Milić se pridružio ostalim jugoslovenskim sportistima u svojevrsnoj “žetvi” medalja.

                                                                

-    Bilo je veličanstveno, sve organizovano “cakum-pakum”, a takmičenja su se održavala na novoizgrađenom stadionu na kojem je svečani gost bio predsednik Tito. Atletičari su tada bili lideri Igara, a ponosno ističem da sam hicem od 20,58 metara bio jedan od sedam zlatnih predstavnika “kraljice sportova”. U pamćenju mi je ostalo veliko druženje, sportski duh, prava fešta koja se napravila oko tog divnog takmičenja kojem je glavna ideja  širenje jedinstvenog mediteranskog duha - prisetio se Milić jednog od najvećih sportskih festivala koji se održavao u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Usledio je odlazak u vojsku. Duga takmičarska pauza bila je neminovna i neodložna obaveza svakog sportiste tog vremena. Mnogima se služenje vojnog roka negativno odrazilo na formu i nastavak karijere, ali ne i slavnom atletičaru.

-    Suprotno svim očekivanjima i prognozama moja forma je bila u uzlaznoj putanji nakon odsluženja vojnog roka. Upravo onda kad je bilo najpotrebnije, pred dvoransko Evropsko prvenstvo u Milanu 1982. godine. Zlatnom medaljom sa tog prvenstva, na kojem su učestvovala čak dva olimpijska šampiona, postigao sam najveći uspeh u karijeri. Priznajem da sam imao dosta sreće, ali složićete se, nju je potrebno i zaslužiti - započeo je podsećanje na zlatnu 1982. godinu.
Razumljivo da su pred Evropski šampionat u Atini sve oči sportske javnosti bile uprte u njega.

–    Svi su verovali u mene i moje mogućnosti, a stručnjaci su očekivali jednu od medalja oko mog vrata. Razboleo sam se neposredno pred početak šampionata i nisam imao snage da "izvučem" hitac za pobedničko postolje. Sećam se veoma jake konkurencije koju je predvodio slavni bacač iz Istočne Nemačke – Udo Bajer. Iza njega su bila čak petorica atletičara sa rezultatom u deset centimetara. Osećao sam se kao šampion, nažalost, u tom trenutku bolje od četvrtog mesta i hica od 20,52 metara nisam mogao - emotivno je analizirao svoju najuspešniju godinu u karijeri Vladimir Milić.
Olimpijske igre - san svakog sportiste, nikao nisu bile lepa java Vladimira Milića. Prošao je dva olimpijska ciklusa, naporno trenirao kako bi stao uz rame “besmrtnima”. Nažalost, nije bilo suđeno da mu se kockice sudbine spoje. Moskva i Los Anđeles, istok i zapad, kontrasti koji su utkani u emocije vezane za dva naveća tamičenja u Milićevom životu.

-    Pred OI u Moskvi forma mi je bila na vrhuncu i očekivao sam ulazak među četiri najbolja bacača kugle. Desilo se ono čega sam se najviše pribojavao, posle očekivanog ulaska u finale, forma mi je iznenada pala i zauzeo sam tek osmo mesto, hicem od 20,07 metara. Ispostavilo se na kraju, nedovoljnih za podvig, razočarano će Vladimir.
Spletom raznih okolnosti, u Los Anđelesu je bio samo verni navijač kolegama iz reprezentacije.

–    Zajedno sa Stekićem i Zdravkovićem doputovao sam u Ameriku gde smo saznali za veliki sukob između proizvođača sportske opreme. Surova pravila su bila jača od sportske želje da se takmičimo na Olimpijskim igrama. Pokušali smo na sve načine da stanemo na “crtu” slavnim svetskim atletičarima, međutim, ostali smo samo navijači svojim reprezentativnim kolegama. Istina, Steka je izašao na zaletište tokom kvalifikacija, ali posle tri skoka nije obezbedio vizu za veliko finale. Tada je to psihološki negativno uticalo na mene, a danas sasvim normalno gledam na to. Pravila su surova i nisu jednaka za sve.
Osamdesete godine prošlog veka su bile izuzetno plodne za jugoslovensku atletiku. Šampioni su se rađali, a samo u bacanju kugle ponosili smo se četvoricom izuzetnih asova.

                                                      

-    Razvoj jugoslovenske atletike tih godina je bio izuzetan. Pohvalio bih se da sam se takmičio zajedno sa još trojicom sjajnih sportista, koji su pre svega bili izuzetni ljudi. Saračević, Ivančić, Lazarević bili su ponos naše atletike, ljudi od kojih sam imao prilike dosta toga da naučim. Napravio bih paralelu sa današnjim vremenom. Imamo nekolicinu sjajnih bacača kugle. Kolašinac i Jotanović su ušli u finale Evropskog prvenstva u Barseloni, dok je nepravedna diskvalifikacija mladog Rujevića onemogućila da pokaže koliko može u ovom trenutku. Oni postižu uspehe koji me ohrabruju i znam da grabe krupnim koracima ka svetskom vrhu, napravio je Milić vremensku paralelu i dodao da nije zaboravio mladog Božidara Antunovića, svetskog vicešampiona u juniorskoj konkurenciji,  koji će prema njegovom mišljenju dostojno naslediti pomenutu trojku.
Vladimir Milić upozorava da talenat nije dovoljan, već isključivo uz stručan i predan rad na treninzima naše atletske nade mogu dotaći svetke visine.

-    Stalno razmišljam o tome! Bez stručnog rada sa mladima nećemo imati nikakve rezultate. Uzmimo za primer talentovanu hrvatsku bacačicu diska Sandru Perković. Ona je kao osvajačica zlatne medalje na EP u Barseloni zaslužila epitet najperspektivnije evropske atletičarke, a to se nije deslio slučajno Uz predan rad sa mojim bivšim kolegom Ivančićem napreduje iz dana u dan i samo nebo je njena granica, zamislio se Milić, a potom ukazao na rešenje. – Dragan Perić je bio vrhunski atletičar, uspešan, imao je dobru tehniku i upravo zbog tih kvaliteta se desetak godina zadržao u vrhu svetske atletike. Napravio bih paralelu sa Ivančićem, jer i naš Dragan ima karakter koji može da "izvaja" novog šampiona kojim bi se Srbija ponosila.
Pored kugle, Milić je voleo i disk. On mu je posle primarne discipline dolazio kao pravo zadovoljstvo i način na koji je mogao u potpunosti da izrazi talenat. U dresu Crvene zvezda četiri puta je bio šampion Jugoslavije u bacanju kugle, a jednom manje u bacanju diska.

-    Od malih nogu bio sam član crveno-bele porodice. Emotivno sam vezan za taj klub, dan-danas pratim sve njihove rezultate. Zajedno sa ostalim atletičarima iz Ljutice Bogdana dominirao sam prostorima bivše države i sa ukupno sedam šampionskih titula doprineo stvaranju kulta atletskog kluba koji je samo nekoliko godina kasnije pokorio Stari Kontinent - zaključio je Milić koga je strast prema “kraljici sportova” i crveno-beloj boji zadržala i posle završetka karijere Dve godine je sa velikim uspehom obavljao funkciju sportskog direktora  AK Crvena zvezda.

Ponosan na Marka
Narod kaže da iver ne pada daleko od klade, pa je tako i sin Vladimira Milića od oca nasledio strast za nadmetanjem. Ljubav prema sportskim izazovima odvela ga je u košarku, a poznavaoci igre pod obručima dobro poznaju kvalitete slovenačkog reprezentatica Marka Milića.
-    Ponosan sam na sina i njegovu košarkašku karijeru tokom koje je stigao je čak i do najjače košarkaške lige na svetu. Njegovo ime se povezuje i sa napretkom slovenačke košarke koji traje do današnih dana. Često se zapitam kakav bi tek košarkaš bio da je rastao u Beogradu, trenirao u Partizanu koji godinama stvara vrhunske asove i na kraju krajeva nosio dres naše reprezentacije, setno je konstatovao Milić.

Sportska penzija za spokojan život
Vrhunskim sportistima prija kad se njihovi rezultati pamte i po završetku karijera, a kad to priznanje dođe od strane njihove države zadovoljstvo je neuporedivo veće.
-    Ministarstvo za omaldinu i sport u Vladi Republike Srbije uradilo je dosta pozitivnih stvari prethodnih godina i to mi maksimalno znači. Bilo mi je izuzetno teško bez penzije, sin mi je pomagao onoliko koliko je mogao, a danas kad imam nacionalnu penziju vodim spokojan, miran i lep život. To je pozitivna stvar koja se desila u našem sportu. Treba nastaviti taj trend jer se u Srbiji iz dana u dan rađaju novi asovi kojima je potrebna podrška i sigurnost, a to im Ministarstvo u ovom trenutku bez ikakve sumnje velikodušno omogućava. Takav pristup će biti garancija dobrih rezultata i konstantnog napretka naše atletike - optimist je legendarni šampion.