Kralj kugle – Vladimir Milić

Slavu jugoslovenske atletike osamdesetih godina prošlog veka pronosio je i nezaboravni šampion u bacanju kugle, koji se u Milanu 1982. godine popeo na evropski presto.
Opstao je čitavu deceniju u svetskoj atletskoj eliti, pritom je konstantno postizao vrhunske rezultate. Lične rekorde je popravljao čak osam puta, što je podvig vredan divljenja. Magične granice od 20 i 21 metar za njega su predstavljale samo motiv za ulazak u istoriju jugoslovenske “kraljice sportova”. Prvi ih je prebacio i zlatnim slovima ostao upisan kao jedan od naših najdominantnijih sportista sedamdestih i osamdesetih godina prošlog veka. Kugla Vladimira Milića zaustavila se, na tada rekordnih, 21,19 metara i dugo ostala nedostižna granica i san mnogih talentovanih bacača.
Milić je uporedo marljivo radio i na svom obrazovanju. Diplomirao je na Fakultetu za sport  i fizičko vaspitanje u Beogradu i, kako kaže, to mu nije predstavljalo teškoću već čast da kao ugledni sportista bude i akademski građanin svoje zemlje. Danas mu zdravstveno stanje ne dozvoljava ozbiljan aganžman u srpskoj atletici, međutim, vedar duh i dobro raspoloženje ga ne našuštaju.

–    Penzioner, pa šta?! Uživam u slobodnom vremenu, mogu da se posvetim stvarima za koje nisam imao vremena kad sam bio aktivni sportista – šetnji, knjizi, televiziji… – vedrim tonom je započeo razgovor slavni atletičar i priznao da retko odlazi na atletska takmičenja. Jednostavno, smatra da su emocije koje tamo oseti isuviše jake za njega.
Nismo morali da idemo do atletske staze kako bi se emocije pojavile u glasu Vladimira Milića. Karijera bogata medaljama, rekordima, priznanjima, možda je započela na Mediteranskim igrama u Splitu. Davne 1979. godine Milić se pridružio ostalim jugoslovenskim sportistima u svojevrsnoj “žetvi” medalja.

                                                                

–    Bilo je veličanstveno, sve organizovano “cakum-pakum”, a takmičenja su se održavala na novoizgrađenom stadionu na kojem je svečani gost bio predsednik Tito. Atletičari su tada bili lideri Igara, a ponosno ističem da sam hicem od 20,58 metara bio jedan od sedam zlatnih predstavnika “kraljice sportova”. U pamćenju mi je ostalo veliko druženje, sportski duh, prava fešta koja se napravila oko tog divnog takmičenja kojem je glavna ideja  širenje jedinstvenog mediteranskog duha – prisetio se Milić jednog od najvećih sportskih festivala koji se održavao u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Usledio je odlazak u vojsku. Duga takmičarska pauza bila je neminovna i neodložna obaveza svakog sportiste tog vremena. Mnogima se služenje vojnog roka negativno odrazilo na formu i nastavak karijere, ali ne i slavnom atletičaru.

–    Suprotno svim očekivanjima i prognozama moja forma je bila u uzlaznoj putanji nakon odsluženja vojnog roka. Upravo onda kad je bilo najpotrebnije, pred dvoransko Evropsko prvenstvo u Milanu 1982. godine. Zlatnom medaljom sa tog prvenstva, na kojem su učestvovala čak dva olimpijska šampiona, postigao sam najveći uspeh u karijeri. Priznajem da sam imao dosta sreće, ali složićete se, nju je potrebno i zaslužiti – započeo je podsećanje na zlatnu 1982. godinu.
Razumljivo da su pred Evropski šampionat u Atini sve oči sportske javnosti bile uprte u njega.

–    Svi su verovali u mene i moje mogućnosti, a stručnjaci su očekivali jednu od medalja oko mog vrata. Razboleo sam se neposredno pred početak šampionata i nisam imao snage da “izvučem” hitac za pobedničko postolje. Sećam se veoma jake konkurencije koju je predvodio slavni bacač iz Istočne Nemačke – Udo Bajer. Iza njega su bila čak petorica atletičara sa rezultatom u deset centimetara. Osećao sam se kao šampion, nažalost, u tom trenutku bolje od četvrtog mesta i hica od 20,52 metara nisam mogao – emotivno je analizirao svoju najuspešniju godinu u karijeri Vladimir Milić.
Olimpijske igre – san svakog sportiste, nikao nisu bile lepa java Vladimira Milića. Prošao je dva olimpijska ciklusa, naporno trenirao kako bi stao uz rame “besmrtnima”. Nažalost, nije bilo suđeno da mu se kockice sudbine spoje. Moskva i Los Anđeles, istok i zapad, kontrasti koji su utkani u emocije vezane za dva naveća tamičenja u Milićevom životu.

–    Pred OI u Moskvi forma mi je bila na vrhuncu i očekivao sam ulazak među četiri najbolja bacača kugle. Desilo se ono čega sam se najviše pribojavao, posle očekivanog ulaska u finale, forma mi je iznenada pala i zauzeo sam tek osmo mesto, hicem od 20,07 metara. Ispostavilo se na kraju, nedovoljnih za podvig, razočarano će Vladimir.
Spletom raznih okolnosti, u Los Anđelesu je bio samo verni navijač kolegama iz reprezentacije.

–    Zajedno sa Stekićem i Zdravkovićem doputovao sam u Ameriku gde smo saznali za veliki sukob između proizvođača sportske opreme. Surova pravila su bila jača od sportske želje da se takmičimo na Olimpijskim igrama. Pokušali smo na sve načine da stanemo na “crtu” slavnim svetskim atletičarima, međutim, ostali smo samo navijači svojim reprezentativnim kolegama. Istina, Steka je izašao na zaletište tokom kvalifikacija, ali posle tri skoka nije obezbedio vizu za veliko finale. Tada je to psihološki negativno uticalo na mene, a danas sasvim normalno gledam na to. Pravila su surova i nisu jednaka za sve.
Osamdesete godine prošlog veka su bile izuzetno plodne za jugoslovensku atletiku. Šampioni su se rađali, a samo u bacanju kugle ponosili smo se četvoricom izuzetnih asova.

                                                      

–    Razvoj jugoslovenske atletike tih godina je bio izuzetan. Pohvalio bih se da sam se takmičio zajedno sa još trojicom sjajnih sportista, koji su pre svega bili izuzetni ljudi. Saračević, Ivančić, Lazarević bili su ponos naše atletike, ljudi od kojih sam imao prilike dosta toga da naučim. Napravio bih paralelu sa današnjim vremenom. Imamo nekolicinu sjajnih bacača kugle. Kolašinac i Jotanović su ušli u finale Evropskog prvenstva u Barseloni, dok je nepravedna diskvalifikacija mladog Rujevića onemogućila da pokaže koliko može u ovom trenutku. Oni postižu uspehe koji me ohrabruju i znam da grabe krupnim koracima ka svetskom vrhu, napravio je Milić vremensku paralelu i dodao da nije zaboravio mladog Božidara Antunovića, svetskog vicešampiona u juniorskoj konkurenciji,  koji će prema njegovom mišljenju dostojno naslediti pomenutu trojku.
Vladimir Milić upozorava da talenat nije dovoljan, već isključivo uz stručan i predan rad na treninzima naše atletske nade mogu dotaći svetke visine.

–    Stalno razmišljam o tome! Bez stručnog rada sa mladima nećemo imati nikakve rezultate. Uzmimo za primer talentovanu hrvatsku bacačicu diska Sandru Perković. Ona je kao osvajačica zlatne medalje na EP u Barseloni zaslužila epitet najperspektivnije evropske atletičarke, a to se nije deslio slučajno Uz predan rad sa mojim bivšim kolegom Ivančićem napreduje iz dana u dan i samo nebo je njena granica, zamislio se Milić, a potom ukazao na rešenje. – Dragan Perić je bio vrhunski atletičar, uspešan, imao je dobru tehniku i upravo zbog tih kvaliteta se desetak godina zadržao u vrhu svetske atletike. Napravio bih paralelu sa Ivančićem, jer i naš Dragan ima karakter koji može da “izvaja” novog šampiona kojim bi se Srbija ponosila.
Pored kugle, Milić je voleo i disk. On mu je posle primarne discipline dolazio kao pravo zadovoljstvo i način na koji je mogao u potpunosti da izrazi talenat. U dresu Crvene zvezda četiri puta je bio šampion Jugoslavije u bacanju kugle, a jednom manje u bacanju diska.

–    Od malih nogu bio sam član crveno-bele porodice. Emotivno sam vezan za taj klub, dan-danas pratim sve njihove rezultate. Zajedno sa ostalim atletičarima iz Ljutice Bogdana dominirao sam prostorima bivše države i sa ukupno sedam šampionskih titula doprineo stvaranju kulta atletskog kluba koji je samo nekoliko godina kasnije pokorio Stari Kontinent – zaključio je Milić koga je strast prema “kraljici sportova” i crveno-beloj boji zadržala i posle završetka karijere Dve godine je sa velikim uspehom obavljao funkciju sportskog direktora  AK Crvena zvezda.

Ponosan na Marka
Narod kaže da iver ne pada daleko od klade, pa je tako i sin Vladimira Milića od oca nasledio strast za nadmetanjem. Ljubav prema sportskim izazovima odvela ga je u košarku, a poznavaoci igre pod obručima dobro poznaju kvalitete slovenačkog reprezentatica Marka Milića.
–    Ponosan sam na sina i njegovu košarkašku karijeru tokom koje je stigao je čak i do najjače košarkaške lige na svetu. Njegovo ime se povezuje i sa napretkom slovenačke košarke koji traje do današnih dana. Često se zapitam kakav bi tek košarkaš bio da je rastao u Beogradu, trenirao u Partizanu koji godinama stvara vrhunske asove i na kraju krajeva nosio dres naše reprezentacije, setno je konstatovao Milić.

Sportska penzija za spokojan život
Vrhunskim sportistima prija kad se njihovi rezultati pamte i po završetku karijera, a kad to priznanje dođe od strane njihove države zadovoljstvo je neuporedivo veće.
–    Ministarstvo za omaldinu i sport u Vladi Republike Srbije uradilo je dosta pozitivnih stvari prethodnih godina i to mi maksimalno znači. Bilo mi je izuzetno teško bez penzije, sin mi je pomagao onoliko koliko je mogao, a danas kad imam nacionalnu penziju vodim spokojan, miran i lep život. To je pozitivna stvar koja se desila u našem sportu. Treba nastaviti taj trend jer se u Srbiji iz dana u dan rađaju novi asovi kojima je potrebna podrška i sigurnost, a to im Ministarstvo u ovom trenutku bez ikakve sumnje velikodušno omogućava. Takav pristup će biti garancija dobrih rezultata i konstantnog napretka naše atletike – optimist je legendarni šampion.
                                                                                                                                                                                                      

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Kalendar Takmičenja 2018

Preuzmite Ovde

Statistika u Nacionalnom sportu RS

Preuzmite Ovde

Propozicije takmičenja 2017-2020

Login sekcija

Regionalni Savezi

  • Baner
  • Baner
  • Baner
  • Baner

Razno

  • Baner
  • Baner
  • Baner