Vera Nikolić -najbrža na svetu 1084 dana

Srp­ska atle­ti­ka ima­la je kroz svo­ju isto­ri­ju svet­skih ju­ni­or­skih, evrop­skih, na­rav­no i bal­kan­skih, ali sa­mo jed­nog se­ni­or­skog svet­skog re­kor­de­ra. Pr­vi ve­li­ki bi­ser ću­prij­ske tr­kač­ke ško­le Ve­ra Ni­ko­lić je 1084 da­na, od 1967.  do 1970.  dr­ža­la svet­ski re­kord na 800 me­ta­ra.

Ula­zak u atlet­ske vo­de, kao i kod svih ve­li­kih tr­ka­ča iz Ću­pri­je, bio je uobi­ča­jen. Na škol­skom kro­su ju je za­pa­zio pro­fe­sor ge­o­gra­fi­je Alek­san­dar Pe­tro­vić i do­veo je u klub, u Mo­ra­vu.

Ima­la je ta­da 13, a sa 18 go­di­na, po­sle br­zog uspo­na, na­šla se pred pr­vim baš ve­li­kim iza­zo­vom. U Bu­dim­pe­šti je 1966. go­di­ne odr­ža­no Evrop­sko pr­ven­stvo. Tog le­ta je dr­žav­ni re­kord na 800 me­ta­ra po­pra­vi­la na 2:03,4. Bio je to dru­gi re­zul­tat se­zo­ne u Evro­pi, tre­ći u sve­tu.

– U Bu­dim­pe­štu sam oti­šla kao prak­tič­no još de­te, ne­is­ku­sna, ne shva­ta­ju­ći ka­kvi me iza­zo­vi oče­ku­ju. Ni­sam se ose­ća­la kao fa­vo­rit, ni­ko me ni­je ti­me op­te­re­ći­vao. Ka­da sam pro­šla kva­li­fi­ka­ci­je i ušla u fi­na­le sma­tra­la sam da sam svoj cilj is­pu­ni­la, pa da­lje ka­ko bu­de – pri­se­ća se Ve­ra. – Ni sa­nja­la ni­sam da mo­gu da bu­dem naj­bo­lja.

OTVO­RE­NI MER­CE­DES

To je još bi­lo vre­me ka­da su Evro­pljan­ke do­mi­ni­ra­le u sve­tu na sred­njim pru­ga­ma. U Bu­dim­pe­šti zbog su­ko­ba sa ru­ko­vod­stvom svo­je re­pre­zen­ta­ci­je iz­o­sta­la je sa­mo Bri­tan­ka En Smit, je­di­na že­na ko­ja je 1966. go­di­ne 800 me­ta­ra pre­tr­ča­la br­že od Ni­ko­li­će­ve (2:03,2). U tr­ci sa da­le­ko is­ku­sni­jim tak­mi­čar­ka­ma, po­put Ma­đa­ri­ce Nađ, Bri­tan­ke Pirs, tr­ka­či­ca SSSR Kri­vo­šče­ko­ve i Mu­ha­no­ve, Ne­mi­ce Glaj­hfeld, Ve­ra je ube­dlji­vo po­be­di­la sa no­vim dr­žav­nim re­kor­dom 2:02,8.

Bio je to po­vod za sla­vlje u ce­loj ze­mlji.

–  Do­bro mi je u se­ća­nju ostao do­ček na gra­ni­ci Ju­go­sla­vi­je i Ma­đar­ske. Sa cve­ćem su me sa­če­ka­la me tro­ji­ca ca­ri­ni­ka iz tri re­pu­bli­ke. Ni sa­da ne znam ko je to or­ga­ni­zo­vao.

Mno­go lju­di oku­pi­lo se na sta­ni­ci u Be­o­gra­du, a u Ću­pri­ju su Ve­ra Ni­ko­lić i Alek­san­dar Pe­tro­vić do­če­ka­ni na spek­ta­ku­la­ran na­čin.

– U grad smo ušli u otvo­re­nom mer­ce­de­su. Mo­že­te mi­sli­ti šta je 1966. go­di­ne zna­čio  otvo­re­ni mer­ce­des. Na uli­ce je iza­šla ce­la Ću­pri­ja, 15.000 lju­di. Naj­vi­še me je fa­sci­ni­ra­lo ono što su mi pri­re­di­li dru­go­vi iz kra­ja. Uli­cu gde sam sta­no­va­la po­su­li su cve­ćem i is­ta­kli tran­spa­rent „Do­bro nam do­šla na­ša Ve­ra“.

Ve­ra je kre­nu­la pu­tem zve­zda.  Na­red­na, 1967. go­di­na bi­la je se­zo­na bez ve­li­kih tak­mi­če­nja, ali se­zo­na u ko­joj je se Ni­ko­li­će­va po­pe­la na svet­ski vrh. Po­čet­kom ju­na u Be­o­gra­du, na dvo­me­ču Evro­pa  – SAD po­be­di­la je sa iden­tič­nim re­zul­ta­tom kao i u Bu­dim­pe­šti – 2:02,8. Ma­lo ka­sni­je bi­la na Svet­skim atlet­skim igra­ma u Hel­sin­ki­ju bi­la je ak­ter tr­ke u ko­joj je Austra­li­jan­ka Džu­di Po­lok obo­ri­la svet­ski re­kord (2:01,0). Ve­ra Ni­ko­lić je bi­la dru­ga.

ISTO­RIJ­SKA TR­KA NA „KRI­STAL PA­LA­SU“

– Po­lo­ko­voj sam prak­tič­no po­mo­gla da obo­ri re­kord i po­sle te tr­ke se za­re­kla: „Bi­ću i ja svet­ska re­kor­der­ka“.

Ni­je mno­go vre­me­na pro­te­klo dok to obe­ća­nje ni­je is­pu­ni­la. Na lon­don­skom „Kri­stal pa­la­su“, na Otvo­re­nom pr­ven­stvu Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, 20. ju­la, oku­pi­la se svet­ska atlet­ska eli­ta.

– Sve oči bi­le su upr­te u do­ma­ću tak­mi­čar­ku Li­li­jan Bord. Kod me­ne je pro­ra­dio inat „E ne­ka me svi po­be­de, Li­li­jan ne­će“. Kon­cen­tri­sa­la sam se naj­vi­še na nju. Dik­ti­ra­la sam tem­po, ka­da smo pr­vi krug pro­šli za 60,5 se­kun­di. Vi­de­la sam da je to pre­spo­ro za me­ne, a Bor­do­va  je ima­la ve­će šan­se u fi­ni­šu. Po­ja­ča­la sam, ali ni­sam shva­ta­la u tom tre­nut­ku da sam bli­zu svet­skog re­kor­da.

Ni­ko­li­će­va je tri­jum­fo­va­la pro­šav­ši kroz cilj se­kun­du i po pre Bor­do­ve, od ko­je je pri­mi­la i pr­ve če­stit­ke. A kad je se­ma­for po­ka­zao i spi­ker pro­či­tao re­zul­tat 2:00,5, obo­ren je svet­ski re­kord…

– Pa­la sam u tra­vu i po­mi­sli­la, ostva­ren je još je­dan san.

OP­TE­RE­ĆE­NjE I RAZ­O­ČA­RE­NjE U MEK­SI­KU

Po­sle svet­skog re­kor­da Ve­ru Ni­ko­lić su mno­gi već vi­de­li kao no­vog olim­pij­skog šam­pi­o­na u Mek­si­ko Si­ti­ju 1968. go­di­ne.

– Sa­mo sam slu­ša­la „Zla­to, zla­to, zla­to…“  Sa 20 go­di­na taj pri­ti­sak ni­sam us­pe­la da iz­dr­žim. Za­to pred ve­li­ka tak­mi­če­nja uvek ka­žem – ne op­te­re­ćuj­te na­še spor­ti­ste ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma – na­gla­ša­va Ni­ko­li­će­va .- Upla­ši­la sam se, da će me, čak i ako bu­dem dru­ga, „lin­čo­va­ti“.  Ka­da je na otva­ra­nju Iga­ra svi­ra­na mek­sič­ka him­na, mno­gi su pri­ča­li – za se­dam da­na će se slu­ša­ti i ju­go­slo­ven­ska him­na, po­sle fi­na­la na 800 me­ta­ra. U me­ne je ušao strah da ću iz­ne­ve­ri­ti oče­ki­va­nja. Ta­ko je i bi­lo.

Ni­ko­li­će­vu je strah spu­tao. U kva­li­fi­ka­ci­ja­ma je po­be­di­la u gru­pi sa 2:05,7, a u po­lu­fi­na­lu, po­sle 300 me­ta­ra, od­u­sta­la.

– I pre po­čet­ka tr­ke sam zna­la da se sve ne­će do­bro za­vr­ši­ti, ima­la sam ose­ćaj da ću iz­gu­bi­ti. I na tu ne­sre­ću još je i start je po­no­vljen, što me je mno­go po­re­me­ti­lo, jer sam se uvek mak­si­mal­no kon­cen­tri­sa­la na pr­vi start. Po­sle to­ga sam zna­la da je go­to­vo. Ima­la sam ja i svo­je bu­bi­ce, da bu­dem iskre­na. Ali, za vr­hun­ske spor­ti­ste to i ni­je neo­bič­no. Za­to u pot­pu­no­sti raz­u­mem i sa­da mno­ge tak­mi­ča­re, ka­da im se de­si ne­što slič­no kao me­ni.

Po­sle Mek­si­ka šam­pi­on­ski tan­dem Pe­tro­vić – Ni­ko­lić se raz­i­šao.

– Alek­san­dar Pe­tro­vić ni­je vi­še ve­ro­vao me­ni, ja ni­sam ve­ro­va­la nje­mu, jer me psi­hič­ki ni­je do­bro pri­pre­mio… Tra­ži­la sam no­vog tre­ne­ra i oti­šla sam u Za­greb, kod Lea Lan­ga.

Po­vra­tak ni­je te­kao la­ko, ali već 1969. go­di­ne us­pe­la je Ni­ko­li­će­va da se po­no­vo na­đe u vr­hu.  Po­be­di­la je sa­mu se­be. Za­hva­lju­ju­ći do­brim re­zul­ta­ti­ma po­zva­na je u tim Sta­rog kon­ti­nen­ta za dvo­meč SAD – Evro­pa. Se­zo­nu je kru­ni­sa­la u Ati­ni, na Evrop­skom pr­ven­stvu osvo­ji­la je bron­za­nu me­da­lju iza Li­li­jen Bord i Dan­ki­nje Ane­lis Dam Ol­sen.

ŠAM­PI­ON­KA DRU­GI PUT

To­kom 1970. dr­ža­la je vi­sok ni­vo re­zul­ta­ta i spre­ma­la se za 1971. go­di­nu, u ko­joj će tre­ći put star­to­va­ti na Evrop­skom pr­ven­stvu. Šam­pi­o­nat je odr­žan u Hel­sin­ki­ju, a uoči nje­ga 11. ju­la, svet­ski re­kord Ve­re Ni­ko­lić je po­sle sko­ro tri go­di­ne obo­ren. Za­pad­na Ne­mi­ca Hil­de­gard Falk je tr­ča­la 1:58,5.

– Kao svet­ska re­kor­der­ka Fal­ko­va je u Hel­sin­ki do­šla kao fa­vo­rit. A ja sam bi­la samo sprem­na, ali ni­sam se op­te­re­ći­va­la me­da­lja­ma.

U fi­na­lu Fal­ko­va se po­sle 180 me­ta­ra sa­ple­la i pa­la, pre­ko nje i dru­ga ve­li­ka fa­vo­rit­ki­nja Hof­maj­ster (DDR). Ve­ra Ni­ko­lić je kroz cilj pro­šla pr­va u vre­me­nu no­vog dr­žav­nog, no­vog re­kor­da Evrop­skih pr­ven­sta­va i dru­gog re­zul­ta­ta svih vre­me­na – 2:00,0.

– To­kom tr­ke sam vi­de­la gu­žvu i da je ne­ko pao, ni­sam zna­la o ko­me je reč. Žao mi je što su dve ve­li­ke ri­val­ke ta­ko is­pa­le iz tr­ke, ali mo­ja po­be­da je bi­la či­sta.

Ne­mi­ce su pri­želj­ki­va­le re­vanš, pa je Ve­ra po­zva­na da br­zo po­sle EP uče­stvu­je na mi­tin­gu u Za­pad­nom Ber­li­nu. I po­be­di­la je Fal­ko­vu pred nje­nom pu­bli­kom.

Kao pr­vak Evro­pe 1972. go­di­ne oti­šla je na Olim­pij­ske igre u Min­he­nu. U iz­u­zet­no br­zoj  fi­nal­noj tr­ci za­u­ze­la je pe­to me­sto sa 2:00,0.

– Ru­mun­ka Si­lan mi je pred­lo­ži­la tak­ti­ku da tim­ski vo­di­mo tr­ku sa ci­ljem da se na kra­ju nas dve bo­ri­mo za pr­vo me­sto. Ni­je ju is­po­što­va­la, ja sam ve­ćim de­lom vo­di­la tr­ku. Na kra­ju se Ru­mun­ka pla­si­ra­la iza me­ne, a da sam tr­ča­la ona­ko ka­ko sam hte­la ve­ro­vat­no bih do­šla do me­da­lje.

Na­red­ne dve go­di­ne Ve­ra Ni­ko­lić ni­je bli­sta­la, a 1974. se na­da­la da će do­bi­ti šan­su da na Evrop­skom pr­ven­stvu u Ri­mu još jed­nom na­pad­ne me­da­lju.

– Ni­sam is­pu­ni­la nor­mu, ali po­sto­ja­la je mo­guć­nost da Sa­vez ne­kog vo­di i bez nor­me. I sa­da mi­slim da sam vre­de­la za fi­na­le u Ri­mu. Ni­sam se na­šla u re­pre­zen­ta­ci­ji, mo­gli su da me vo­de, bar za na­gra­du, za sve ono što sam do ta­da ura­di­la. Po­što se to ni­je de­si­lo pre­se­kla sam, do­ne­la od­lu­ku da je to kraj i na­pu­sti­la tr­ča­nje – za­klju­ču­je Ve­ra Ni­ko­lić.

Ta­ko je za­vr­še­na ka­ri­je­ra dvo­stru­ke evrop­ske šam­pi­on­ke, svet­ske re­kor­der­ke, uče­sni­ce olim­pij­skog fi­na­la.

GDE JE VE­RA

Po­sle Olim­pij­skih iga­ra u Mek­si­ku pred­sed­nik Ti­to je or­ga­ni­zo­vao pri­jem za na­še spor­ti­ste uče­sni­ke OI. Ve­ra Ni­ko­lić ni­je že­le­la, ali na kra­ju ipak ne­volj­no oti­šla na pri­jem.

Sta­ja­la sam po stra­ni, a u jed­nom tre­nut­ku Ti­to je pi­tao „Gde je Ve­ra“. Do­ve­li su me, a on­da je on go­sti­ma, no­vi­na­ri­ma re­kao: „Vi ste kri­vi za­što ona ni­je us­pe­la, na­met­nu­li ste joj ve­li­ki pri­ti­sak.“ I to je je­dan od de­ta­lja, uz Ti­to­vu po­ru­ku „Ve­ra gla­vu go­re“, ko­ji me je ohra­brio da po­sle Mek­si­ka na­sta­vim da tre­ni­ram i da se tak­mi­čim.

MAJ­KA, BA­KA, SU­PRU­GA

Me­da­lje i re­kor­di ni­su to­li­ko vred­ni da ih Ve­ra Ni­ko­lić do­ži­vlja­va kao naj­ve­će uspe­he u ži­vo­tu.

– Mo­ji naj­ve­ći us­pe­si su što sam po­no­sna kao maj­ka, ba­ka, su­pru­ga. Imam tro­je de­ce, če­tvo­ro unu­či­ća. Ti­me sam is­pu­ni­la se­be.

Comments are closed.

Kalendar Takmičenja 2018

Preuzmite Ovde

Statistika u Nacionalnom sportu RS

Preuzmite Ovde

Propozicije takmičenja 2017-2020

Login sekcija

Regionalni Savezi

  • Baner
  • Baner
  • Baner
  • Baner

Razno

  • Baner
  • Baner
  • Baner