Nenad Stekić pet godina najbolji na svetu

Bi­o­gra­fi­je be­le­že da je atle­ti­kom po­čeo da se ba­vi u 12. go­di­ni, ali ne­ka­da­šnji evrop­ski pr­vak u sko­ku udalj ot­kri­va da ni­je baš ta­ko:

– Po­čeo sam u Mo­skvi u ško­li 136 na Ku­tu­zov­skom pro­spek­tu u dru­gom osnov­ne. Otac Ži­vo­jin je bio do­pi­snik Ra­dio Be­o­gra­da iz glav­nog gra­da Ru­si­je pa smo se ta­ko maj­ka Dra­gi­ca i ja ta­ko­đe ob­re­li ta­mo. Ko­men­ta­ri­sa­li su već ta­da: „Sr­bin mno­go do­bro ska­če“ i po­čeo sam da se ba­vim vi­som, ali po­ma­lo, ni­šta ozbilj­no.

Po­vra­tak ku­ći usle­dio je po­sle dve go­di­ne. Opet je bio u sta­rom dru­štvu ško­le „Jo­sif Pan­čić“ na Ba­no­vom Br­du.

– U Ru­si­ji sam sa­znao ko je bio Va­le­rij Bru­mel i da je svet­ski re­kord dr­žao sa 2,29 me­ta­ra. Odu­še­vio sam se ka­da sam mo­gao da ga gle­dam na Pr­ven­stvu Evro­pe na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1962. go­di­ne. Od­mah sam kod ku­će u Lje­škoj uli­ci ra­za­peo ka­nap iz­me­đu dva šta­pa i do­ska­kao u pe­sak po­zajm­ljen sa obli­žnjeg gra­di­li­šta. Po 20 do 30 cen­ti­me­ta­ra le­teo sam vi­še od osta­lih.

NO­SIO TOR­BE PE­RI I PA­JI

Ne­na­dov ta­le­nat za­pa­zi­li su bli­zan­ci iz kom­ši­lu­ka.

– Bi­li su to Pe­ra i Pa­ja Pe­tro­vić. Re­klu su mi: „Ma­li, ako ho­ćeš, mo­žeš s na­ma na tre­ning u Zve­zdu, ali pod jed­nim uslo­vom – da nam no­siš tor­be“. Pri­stao bih na sve. Oni su već ima­li ne­ke me­da­lje, ta­len­to­va­ni mom­ci. Šte­ta što su bi­li u du­hu – kad do­đe le­to ju­riš na Sa­vu…

Bra­ća su tre­ni­ra­la kod sa­da po­koj­nog, le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ma­rin­ko­vi­ća, pa su i svog mla­đeg dru­ga­ra ta­mo po­ve­li.

– Aca mi je dao da ska­čem uvis. Iz pr­ve sam nad­ma­šio 150, imao sam 11 go­di­na. „Od­lič­no, ni­si loš. Do­đi u po­ne­de­ljak na tre­ning“. Ta­ko je po­če­lo.

 BRU­ME­LO­VIM KO­RA­CI­MA

Kre­nuo je Bru­me­lo­vim ko­ra­ci­ma i po­sta­vio naj­pre 1966. pi­o­nir­ske re­kor­de Sr­bi­je: 1,81, za­tim 1,84 i 1,85 me­ta­ra, da bi 1967. mla­đe­ju­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je po­bolj­šao na 1,94, a 1968. na 1,95 me­ta­ra. U dru­gom sred­nje po­vre­dio je ko­le­no.

– Imao sam eks­plo­zi­van od­raz i pra­vio sam ga pod ne­kim čud­nim uglom. Dok­tor Bi­ša sa Or­to­pe­di­je na Ba­nji­ci, Lju­bi­ša Jan­ko­vić, re­kao mi je da ne smem šest me­se­ci da tre­ni­ram.

Pro­bao je Ne­nad u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ da ska­če udalj.

– Na­sta­va je po­či­nja­la u osam, a ja sam u se­dam uju­tru do­la­zio i ska­kao. Mo­gao sam da pre­sko­čim ja­mu du­gu pet me­ta­ra. Re­kao sam to Aci, kao i da me ko­le­no ni­je za­bo­le­lo. „Pro­baj na škol­skom, na­pra­vi je­dan skok da ne ri­zi­ku­ješ“ po­sa­ve­to­vao me je. Bi­la je to gim­na­zi­ja­da, tak­mi­čio sam se za „Tri­na­e­stu“. Na pr­vom tak­mi­če­nju sam sko­čio ne­kih 6,26, a na na­red­nom ni­vou 6,70 u pr­vom po­ku­ša­ju i sve ih „odrao“ dva me­tra. Ko­le­na me ni­su bo­le­la. Ubr­zo sam za­be­le­žio 7,04 me­tra, što je bi­lo naj­bo­lje u Ju­gi za mla­đe ju­ni­o­re. Pre­ba­cio sam se na dalj.

Bi­lo je to 1968. go­di­ne. U tom tre­nut­ku naj­bo­lji re­zul­tat jed­nog mla­đeg ju­ni­o­ra u Ju­go­sla­vi­ji bio je 6,90. Nad­ma­šio ga je sa go­re po­me­nu­tih 7,04, pa 7,16 me­ta­ra (u Va­ra­ždi­nu), za­tim 7,25 (u Be­o­gra­du), pa 7,34 (u Ce­lju). Tih 7,34 je bio i re­kord Ju­go­sla­vi­je za sta­ri­je ju­ni­o­re.

Idu­će 1969. go­di­ne, ska­kao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Pr­ven­stvu Evro­pe 19. sep­tem­bra u Ati­ni sko­čio 7,73 či­me je iz­jed­na­čio se­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je Mi­ljen­ka Ra­ka. U glav­nom gra­du Grč­ke sko­čio je i 7,78 (kao 10.), ali skok ni­je bio re­kor­dan, jer je ve­tar bio pre­jak.

PRE­LE­TEO BRA­ZIL­SKU MA­RA­KA­NU

Na­red­ne 1974, opet je usle­dio ne­ve­ro­va­tan re­zul­tat.

– Za­vr­šio sam se­zo­nu i le­to­vao u Iga­lu, ku­pao se opu­stio pot­pu­no. Aca mi je re­kao: „Do­bi­li smo po­ziv za otva­ra­nje atlet­ske Ma­ra­ka­ne. Da ide­mo?“ Od­go­vo­rio sam: „Aj­mo, ni­smo bi­li“. Sko­čio sam 8,24, što u to vre­me ni­je us­peo ni­ko ni­ka­da iz Ju­žne Ame­ri­ke. Nji­ho­ve no­vi­ne su pi­sa­le: „Ste­kić pre­le­teo Ma­ra­ka­nu“.

SKOK U TI­GRO­VOJ OBU­ĆI

Do­šla je ču­ve­na 1975. go­di­na i Pre­do­lim­pij­ski mi­ting na istom sta­di­o­nu na ko­me su go­di­nu da­na ka­sni­je odr­ža­ne Igre.

– Sti­gli smo dan ra­ni­je. Is­pred sta­di­o­na su pro­da­va­li sprin­te­ri­ce i ugle­dao sam sjaj­ne „Oni­cu­ka taj­ger“, da­na­šnje „Asiks“. Hteo sam da ih ku­pim, a re­kli su mi: „Sa­mo upi­ši­te ime“. Uzmem sprin­te­ri­ce i pa­ti­ke od istog pro­iz­vo­đa­ča. Sprin­te­ri­ce kao sa­li­ve­ne, pro­sto le­tim u nji­ma, a či­ste sprin­ter­ske. Bi­lo je šest sa­ti po­pod­ne. Is­pro­ba­vam za­let i do­sko­či­šte mi krat­ko, ja­ma od osam me­ta­ra, a da­ska na me­tar od pe­ska, ni­je dva kao kod nas. Di­rek­tor tak­mi­če­nja me pi­ta ka­ko mi se či­ni, iskre­no mu ka­žem: „Pre­sko­či­ću je, is­pa­šću“, a on se sme­je.

Su­tra­dan sa­mo što se to ni­je do­go­di­lo, bi­lo je isto kao mno­go go­di­na ra­ni­je u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ ka­da mu je bi­la krat­ka ja­ma od 5 me­ta­ra.

– Sve što sam od 1962. ra­dio u atle­ti­ci sli­lo se u taj pr­vi skok: ide­al­no uhva­će­na da­ska, le­tim, vi­dim da se ne­što de­ša­va, du­že sam u va­zdu­hu ne­go ina­če i pa­dam na kraj ja­me. Di­rek­tor sta­di­o­na uhva­tio se za gla­vu. Mi­slio sam da je skok si­gur­no na 8,30, o ne­čem bo­ljem ni­sam smeo da mi­slim.

Ni­je od­mah po­čeo da se ra­du­je, jer je re­zul­tat ob­ja­vljen u fi­ti­ma.

– Bi­lo je 28 i ne­što. Čak i ka­da se po­ja­vi­lo 8,45 me­ta­ra ni­sam smeo da vri­snem od sre­će, jer sam bo­jao da su se pre­ra­ču­na­li. On­da sam če­kao br­zi­nu ve­tra i tek ka­da sam vi­deo da je do­zvo­lje­nih 2,0 u le­đa, po­če­la je erup­ci­ja odu­še­vlje­nja. Aca je pre­sko­čio ogra­du sa se­di­šta na ko­me je se­deo do ta­da uz za­ne­me­log Igo­ra Te­ro­ve­ne­si­ja­na, So­vje­ta ko­me sam upra­vo bio sru­šio evrop­ski re­kord od 8,35. Gr­lje­nje, če­sti­ta­nje.

Si­li­na odu­še­vlje­nja je bi­la to­li­ka da je emo­tiv­no is­pra­žnjen po­tom na­či­nio pre­stup, pa 7,97 i 7,99 me­ta­ra i – od­u­stao.

Odr­žan je na golf te­re­ni­ma sa­sta­nak IAAF na ko­ji ih je od­veo Ar­tur Ta­kač. Bio je ta­mo ta­da­šnji pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­je Adri­jan Pa­u­len.

– Eufo­ri­ja kod ku­će – do­ček na aero­dro­mu, me­re se po me­di­ji­ma auto­bu­si či­ju du­ži­nu pre­ska­čem od­jed­nom, pa ši­ri­ne uli­ca… Bio mi je to naj­ve­ći uspeh…

PRI­ČA O MON­TRE­A­LU 1976.

Eufo­ri­ja se ni­je sti­ša­va­la ni 1976. go­di­ne. Že­le­li su Alek­san­dar Ma­rin­ko­vić i Ne­nad Ste­kić da u tre­na­žnom de­lu pre­ko­pi­ra­ju 1975. i uzmu olim­pij­sku me­da­lju. Svi su u SFR Ju­go­sla­vi­ji od njih to oče­ki­va­li.

– Stvo­re­na je at­mos­fe­ra da će­mo uze­ti zla­to sa­mo ako se po­ja­vi­mo. Po­če­li smo s tak­mi­če­nji­ma 1. ju­na 1975. i na­me­ra­va­li da to po­no­vi­mo i u olim­pij­skoj se­zo­ni. Me­đu­tim, iz ASJ su tra­ži­li od nas da se tak­mi­čim za re­pre­zen­ta­ci­ju već 1. ma­ja u Spli­tu, na tro­me­ču Ju­go­sla­vi­ja – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja – Is­toč­na Ne­mač­ka, pa po­no­vo 7. ma­ja. Kroz tak­mi­če­nja, zna se, ula­ziš u for­mu, a to ni­smo že­le­li u ovom pe­ri­o­du. Ra­no sam ostva­rio špic, u To­ri­nu na Uni­ver­zi­ja­di do­šao sam na naj­vi­ši ni­vo te se­zo­ne sa 8,39 me­ta­ra, što je me­sec da­na ka­sni­je na Olim­pij­skim igra­ma do­no­si­lo zlat­nu me­da­lju. For­ma ni­je mo­gla da se po­no­vi. Na Igra­ma ni­sam pre­sko­čio osam me­ta­ra. Bio sam še­sti sa 7,89.

NAJ­DU­ŽI LET U KA­RI­JE­RI

Ame­ri­kan­ci su iz­ra­ču­na­li da je 8,45 me­ta­ra ta­da to bio naj­bo­lji skok svih vre­me­na u nor­mal­nim uslo­vi­ma. Bob Bi­mon svo­jih le­gen­dar­nih 8,90 u Mek­si­ku 1968. ostva­rio na vi­še od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.

Uma­lo ga Ne­nad Ste­kić ni­je nad­ma­šio 1979. na Uni­ver­zi­ja­di baš u Mek­si­ko Si­ti­ju.

Kva­li­fi­ka­ci­o­na nor­ma iz­no­si­la je tač­no 8 me­ta­ra.

– U osam sa­ti uju­tru sko­čio sam 8,21 me­tar. Ne­ra­sa­njen ni­sam ni do­šao do da­ske.Su­di­ja je iz­me­rio da sam se od­ra­zio 64 cen­ti­me­ta­ra ra­ni­je. Bio je za­pa­njen , pa mi je iz­me­rio da­lji­nu od me­sta od­ra­za –8,84 me­tra! Moj  naj­du­ži let u ka­ri­je­ri.

Svi su u fi­na­lu s raz­lo­gom oče­ki­va­li na­pad na svet­ski re­kord, po­red ja­me  na de­se­ti­ne ka­mer­ma­na i fo­to­re­por­te­ra.

– Po­čeo je plju­sak pre tak­mi­če­nja. De­mo­ti­vi­san hteo sam da od­u­sta­nem. Kao mlad tak­mi­čar okli­znuo sam se na da­sci po ki­ši i po­sle sam imao stal­ni strah. Dva pu­ta sam sko­čio i to ne­kih 7,97, bio pe­ti…

NAJ­VA­ŽNI­JE JE PO­VE­RE­NjE U TRE­NE­RA

Ne­nad Ste­kić pro­ce­nju­je da je naj­ne­op­hod­ni­je za uspeh, po­ve­re­nje spor­ti­ste u tre­ne­ra:

– Ta­ko mo­že da se ostva­ri mak­si­mum za ko­ji si spre­man. Ka­da atle­ti­čar poč­ne da po­sta­vlja pi­ta­nja, tu pre­sta­je sve. Ja sam Aci ap­so­lut­no ve­ro­vao. Isti­na, on se ce­log ži­vo­ta usa­vr­ša­vao, dok je sam do­ži­veo da ne­ki mla­di tre­ne­ri skla­nja­ju pu­le­ne od nje­ga ka­da ih ne­što po­sa­ve­tu­je. Za­to što ne­ma te že­lje za sa­zna­njem kao ne­ka­da, ne stva­ra­mo po­no­vo tak­mi­ča­re pre­ko osam me­ta­ra. Ne mo­ra to da bu­de no­vi Ste­kić, ali pre­ko osam me­ta­ra – za­što da ne?

NAJ­DRA­ŽI USPEH

Mno­gi bi oče­ki­va­li da je naj­dra­ži uspeh Ne­na­da Ste­ki­ća onaj ko­ji mu je obe­le­žio ka­ri­je­ru, od 8,45 me­ta­ra, ali ni­je.

– Ni­ka­da ni­sam bio to­li­ko odu­še­vljen kao 1973. go­di­ne ka­da sam na Pr­ven­stvu Bal­ka­na u Ati­ni pre­sko­čio pr­vi put 8 me­ta­ra. Ni­ko u SFRJ ni­je to us­peo, Mi­ljen­ko Rak je do­šao do 7,99. Ka­da sam vi­deo na se­ma­fo­ru 8,12 bio sam neo­pi­si­vo sre­ćan, jer je osam me­ta­ra ono što de­li bez­i­me­ne od šam­pi­o­na ko­ji osta­vlja­ju trag.

AM­BA­SA­DOR JU­GO­SLA­VI­JE

Za­ni­mljiv je de­talj sa bra­zil­skim ca­ri­ni­kom 1974. go­di­ne.

– Ka­da smo do­šli, ni­ka­ko ni­je uspe­vao da po­go­di da sam iz Ju­go­sla­vi­je, pri­čao je da zna za Če­ho­slo­vač­ku i slič­no. Na­le­te­li smo na nje­ga pri po­vrat­ku, po­sle sko­ka od 8,24, bio je u sme­ni i re­kao mi je od­mah: „Ste­kić, Ju­go­sla­vi­ja“. Spor­ti­sti su za­i­sta naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri svo­jih dr­ža­va.

PET GO­DI­NA NAJ­BO­LjI NA SVE­TU

 o Pet se­zo­na uza­stop­no bio je naj­bo­lji na svet­skim rang li­sta­ma (1974 – 8,24,

1975 – 8,45, 1976 – 8,39, 1977 – 8,32 i 1978 – 8,32)

o Tri pu­ta je bio vi­ce­šam­pi­on Evro­pe, dva pu­ta pr­vak Me­di­te­ra­na, a sa Uni­ver­zi­ja­da ima jed­nu zlat­nu i sre­br­nu me­da­lju, dok je na SP u Hel­sin­ki­ju bio pe­ti sa 8,09 m

o U ka­ri­je­ri je 100 pu­ta pre­sko­čio 8 me­ta­ra, ukup­no u 116 na­vra­ta

o Na 3 tak­mi­če­nja svih 6 sko­ko­va imao je bo­ljih od 8 me­ta­ra

o U jed­nom da­nu, na Pr­ven­stvu SFRJ u No­voj Go­ri­ci 1977. imao je 7 sko­ko­va bo­ljih od 8 me­ta­ra (ra­ču­na­ju­ći ju­tar­nje kva­li­fi­ka­ci­je)

o Bio je re­pre­zen­ta­ti­vac Evro­pe i 51 put bra­nio bo­je SFRJ, a ima i 64 po­je­di­nač­na tak­mi­če­nja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Kalendar Takmičenja 2018

Preuzmite Ovde

Statistika u Nacionalnom sportu RS

Preuzmite Ovde

Propozicije takmičenja 2017-2020

Login sekcija

Regionalni Savezi

  • Baner
  • Baner
  • Baner
  • Baner

Razno

  • Baner
  • Baner
  • Baner